22. јун 2016.

Васкршње мучеништво

Године 1917, руска револуција и успон комунизма довели су до смрти милиона верника и уништили безброј цркава и манастира. Манастир Оптина, некада центар истинске духовности за цео регион, првобитно је поштеђен... али не за дуго. Године 1938. последњи игуман је погубљен од стране комуниста а манастир затворен. Манастирску земљу преузели су земљорадници а сам манастир претворен je у државни музеј, тихо пропадајући, чекајући своје васкрсење. Непосредно пре пада комунизма, Оптина је враћена Цркви, а многи од њених бивших старацa, званично су проглашени Светима. Манастир је почео да се обнавља и данас поново цвета.

Јеромонах Василије

Јеромонах Василије рођен је као Игор Росљаков. По завршетку средње школе годинама је радио у фабрици аутомобила, пре уписивања журналистике на Московском универзитету. Примивши диплому спортског магистра постаје квалификовани новинар. Касније се оженио а затим и развео без деце. Као и многи дипломци данас, иако је био академски грађанин, недостајао му је правац. Савремени живот изгледао је као да нема сврху. У 1984. години, пригрлио је древну хришћанску веру Русије и почео редовно да присуствује богослужењима у Богојављенском храму у Јелохову. Његова приврженост свакодневно је расла, те се он увек могао наћи како стоји на истом месту сваког богослужења, у близини иконе Светог Василија.

Године 1988, одлази у манастир Оптина, који је још увек био у руинама. Након монашког пострига, и примања свештеничког звања, добија име Василије по истоименом светитељу. Он и неколико браће започињу обнову Оптине и враћање светиње у првобитну физичку и духовну славу. Они који су са њим били у манастиру могу се сетити суза у његовим очима сваке васкршње службе. Многи људи - ходочасници и монаси подједнако - приметили су нешто посебно код о. Василија. Многима је постао мудар духовни отац, који се дубоко, неземаљски саосећао. Неко га је од верујућих једном упитао: „Оче, имате ли посебну жељу?“

„Да,“ одговорио је, „желео бих да умрем на Васкрс, испод црквених звона“. Сви су познали оца Василија као мудрог саветника, изван својих година, и пожртвованог свештеника који ће ићи и миљу даље за своју духовну децу. Имао је велику веру у Бога и био посвећен својим Свецима. Оно што нису очекивали је да пострада онако како је желео.

Монах Трофим

Леонид Татарников рођен је у малом селу 1957. Људи су мислили да је болестан, јер је као беба често плакао, све док није крштен у другој години. По одрастању у згодног младића, све локалне девојке су га обожавале. Ипак, Леонид их је генерално игнорисао, концентрисајући се на студије. Био је познат и по не конзумирању алкохола, зарадивши надимак „књишки мољац“.

Након студија, прикључује се Црвеној Армији. По завршетку служења, Леонид је имао низ разних послова: морнара, узгајивача коња, фотографа чак и обућара. Интензивно је тренирао борилачке вештине, чак му је нуђено да постане и професионалац. У својим тридесетим, могао је и даље да уради шпагу без икаквог напора. Ипак, изнутра је био празан. Убрзо, у потрази за одговорима, почиње да одлази у локалну цркву, да би на Духове 1990. коначно добио одговор на своје молитве. Након визије коју је имао, оставља све(т) како би постао монах, купивши карту до манастира Оптина. На станици му краду и карту и документа, међутим то га није зауставило. Користећи се свим потребним средствима, пешке прешавши највећи део пута, стиже у манастир после само месец и по дана. У 36. години, постризава се и постаје монах Трофим.

По затварању Оптине од стране комунистичке власти, земљорадници су узалуд покушавали да било шта засаде на манастирској земљи. Тек по враћању монаха, земља је поново почела да доноси плодове. Трофим је вредно радио у манастиру. Помагао би и мештанима (поготово старијим) да засаде кромпир, а они би се чудили да су свуда где је радио, биљке биле потпуно здраве. Сви околни поседи врвели су од инсеката, сем оних на којима је монах Трофим радио. Мештани су чак и у манастир долазили да питају монахе које молитве отац Трофим користи, надајући се да ће помоћи сопствене усеве. Трофим је имао и друга послушања, добровољно узимајући додатне послове. Уз молитву као једини тренинг, био је вешт звонар, тракториста, молер, пекар, записничар, ковач.

Монах Трофим подвизавао се у аскетизму, хранећи се веома мало, спавајући још мање. Уместо тога, посветио би сате молитви, метанишући пред иконом Богородице. Упркос напорном раду и суровим третманом над сопственим телом, никада није био болестан, а чинило се никада ни уморан. Током прве и последње седмице Великог поста, није се уопште хранио, одржавајући се само кроз молитву. Пред крај свог живота, почео је спорије да хода, делујући уморно, иако никада раније није био уморан, као да је знао да неће бити још дуго у овоме свету, а било је још много да се уради пре краја...

Монах Терапонт

Владимир Пушкарјев рођен је 1955. у оронулом селу, где је већина мушкараца губило кичму секући дрва, а душе губећи у сиромаштву, напијајући се од онога што су могли да зараде. Нико није био крштен, док се до најближе цркве могло стићи једино авионом, што је било немогуће приуштити. Владимир је похађао школу и пронашао излаз из малог места кроз Армију, где је служио и по завршетку војног рока. Током овог периода научио је источну уметност ратовања, и као млади Леонид Татарников, очврснуо своје тело кроз интезивне тренинге. По одласку из војске, радио је као дрвосеча на Бајкалу. Никада није пио нити пушио, и иако је био поштован, неки људи су га сматрали врачем због својих склоности према духовној и окултној природи источњачких борилачких вештина којима се бавио.

Током рада у шумама тајге, наишао је на старца који му је дао књигу о магији. Старац је рекао да ће се срести поново  на истом следеће године. Иако се Владимир није вратио да се поново сусретне са старцем, ипак је изводио трикове како би задивио локалне девојке. Могао је да вас пошаље у шуму рекавши вам да нешто запишете, а потом и да вам са раздаљине каже шта сте написали. Убрзо, забава се завршила када је Владимир искусио своју смрт. Кроз магију, његова душа напустила је тело, путујући у царство терора. Захваљујући милости Божијој, Анђео се појавио и понудио да га врати назад, али једино ако пристане да након тога оде у цркву.

Након тога, Владимир се окреће Богу, преселивши се из те области где није било цркве у Ростов на Дону , где се запослио као баштован у храму посвећеном рођењу Пресвете Богородице. Његов себичан начин живота потпуно се преокренуо током рада и поста, хранивши се само крекерима и просфором са мало свете водице. Почео је да путује на празнике широм целог региона, посећујући манастире и надајући се да ће наћи један у коме ће остати. Био је запослен у Кијеву, радећи као чистач тоалета када је владика дао благослов и препоруку да оде у Оптину.

Владимир је у Оптину дошао пешице, замонашивши се са именом Терапонт. Врло брзо се посветио раду, поставши вешт дрворезац, правећи крстиће за братију. У свему, постао је посвећен Богу, разапињући своје страсти кроз послушање и молитву. Након што монаси заврше све дневне молитве, многи су примећивали како би монах Терапонт наставио да се моли дуго у ноћ. Једном, неко од братије одлучио је да тајно броји колико је метанија урадио током ноћи, али колико год да се трудио, заспао је много пре него што је отац Терапонт завршио своју молитву.

Једном, човек који је имао дилему у постојање Бога, дошао је у манастир случајно, и на крају поверовао. Објаснио је црквењаку, „Видео сам овде једног монаха како се молио. Видео сам лице анђела док разговара са Господом. Да ли знате да су анђели међу вама?“ „Какви анђели?“ изненађено упита црквењак. Човек се окренуо и показао на монаха Терапонта, који је тог тренутка излазио из цркве. Јерођакон који је живео са Терапонтом у ћелији приметио је да он уопште није спавао, молећи се целу ноћ, и једино одмарајући се повијањем преко столице. Поред тога, током целе Страсне седмице, није се ни хранио.

Мучеништво

Године 1993, монаси Трофим, Терапонт и Василије, постили су са остатком братије током Страсне седмице, очекујући Пасху, прославу Васкрсења Христовог. У Оптини на Пасху постоји поворка од манастира до скита Св. Јована Крститеља, који се налази источно од манастира. Преко десет хиљада ходочасника било је присутно за Васкрс. Након Литургије, сви монаси отишли су до трпезарије како би прекинули пост. После оброка, двојица звонара, монаси Терапонт и Трофим, вратили су се у звоник да наставе васкршње оглашавање. У 6.10, звоњава је постала неуједначена а изненада и потпуно обустављена.

Николај Аверин, декларисани сатаниста, попео се у звоник и ножем убо монаха Терапонта, убивши га на месту. Монах Трофим узвикнуо је „Господе, помилуј нас!“ пре него што је и он избоден. Устајући да позвони, узвикнуо је „упомоћ!“ и пао, предајући свој дух. Након почињеног убиства, Аверин им је навукао ивице мантија на главу и камилавке преко лица. Убица је убрзо побегао према скиту, где се јеромонах Василије такође упутио ради исповедања. Убовши га у леђа, пење се преко манастирског зида и баца свој ручно израђени нож. Према извештају полиције, био је то нож са две оштрице, ширине 5цм, подсећајући на мач. Сечиво је било угравирано са „666“ и „Сатана“.

Аверин је избо богобојажљиве монахе, данас Мученике, у леђа. Према истрази, повреде су нанете са неуобичајеним професионализмом „намерно—не превише дубоко, како би жртва што дуже крварила до смрти“. Упркос ужасној рани, јеромонах Василије живео је дуже него остали. Погледао је људе око себе коју су га окружили чак покушавши и да устане. Он је дакође донешен у храм и положен поред моштију Св. Амброзија пре него што је одведен у локалну болницу у Козелск. Ту је убрзо и преминуо.

Многи истражитељи су се питали: „како је тај човек могао да савлада два монаха у звонику?“ Монах Трофим био је толико јак да је могао везати жарач у чвор голим рукама. Отац Василије, пре него што је постао монах, био је један од најбољих ватерполиста у СССРу. Монах Терапонт био је мајстор борилачких вештина у пређашњем животу. Такође, звоник је био толико мали да су многи приметили да је било немогуће да било ко уђе неопажено.

Постало је јасно братији и свим верујућима да су монаси понели своје мучеништво са храброшћу. Мученици нису одговорили силом против силе. То је било њихово задње искушење. Истински монах не сме никада окрварити своје руке. Сви су полако постали свесни да су Мученици били припремљени за смрт. Они су предвидели славу мучеништва припремљену за њих. Према многим сведоцима, Монах Трофим је често говорио како му је остало мало времена – пола године, годину дана. Док је Терапонт, некада ћутљив монах, почео свима да тражи да се моле за њега. Такође, тројица монаха, почели су да деле своје мало ствари пре убиства, укључујући и алат, говорећи како им више неће требати иако је у то време у манастиру било тако мало алата да су многи морали да узму од својих укућана, или питају пријатеље да им донесу.

И тако, новоотворена Оптина, која је кроз векове дала свету многе светитеље, сада је дала и три Мученика. Њихова вера у Бога и љубав за све није умрла са њима, напротив. Аверин је убио монахе Терапонта и Трофима док су свету објављивали Васкрсење Христово. Јеромонах Василије убијен је на путу у скит, али сви православни хришћани знају да смрт није крај, већ почетак. Свет је изгубио три верна монаха, али су верујући добили три небеска заступника, који су досегли оно за шта су се борили, достигавши врхунац, добивши мученички венац! Док и ми сами можда не будемо изабрани за мучеништво, требало би да се угледамо на ове свете Мученике и чујемо њихов позив, да будемо спремни! Јер, као што смо чули, Судија ће доћи изненада, и откриће се свачија дела. Зато, прославимо њихово мучеништво, и запамтимо речи Јеванђеља: „Да не дође изненада и нађе вас да спавате. А што вама говорим, свима говорим: Стражите!“ (Мк 13, 36-37)

О Свети Новомученици Оптински, молите Бога за нас!

+Серафим

Tекст из Death to the World бр. 19

Нема коментара:

Постави коментар