24. фебруар 2015.

Кроз затворена врата

"Ево младих људи, терет им на плећима
Ево младих људи, о, где ли су били?
Куцасмо на двери
Тамних соба адских,
Ушли смо и оне
за нама се затворише..."
Јан Куртис

Маја 1980. Јан Куртис, песник/певач групе Џој Дивижн обесио се у Манчестеру, Енглеска, у својој кући дан пре него што је требало да крене на своју прву велику турнеју по САД. Истог дана у држави Вашингтон вулканска планина Св. Јелене имала је ерупцију, а један млади човек припремао се за полагање матуре и за пометњу у коју ће се његов живот ускоро претворити.
Дан након матуре отпутовао сам за Сан Хозе тражећи скејтерске "Меке" Северне Калифорније. Приликом мојих претходних излета имао сам први додир са панк сценом Сан Франциска. Ту, у крчми "Холидеј" на Сан Карлос булевару, ошишао сам се и постао панкер. Волео сам Пистолсе, Рамонсе, Џрмсе, а успон и пад Дарбија Креша те године били су право надахнуће.
Одраставши у малом граду, био сам млад, невин и наиван. Одбацио сам репресивни пут који је налагао да идем на колеџ и добијем посао. Будући осетљив, бол одбачености заменио сам гневом који је био погонско гориво генерације. Док су моји другови одлучивали на који колеџ да иду, ја сам био одлучио да живим брзо и умрем млад. Следеће две године остао сам у малом граду наносећи и трпећи физичко и ментално малтретирање. Следила је потупна отуђеност, и почео сам са употребом алкохола и дроге у огромним количинама, да отупим бол. Нико ме више није могао повредити...
Током честих путовања упознао сам скоро све панкере са сцене уздуж и попреко западне обале. У јесен 1982. преселио сам се у Портланд, Орегон, са 40 долара и 40 конзерви супе. Град је био откровење за мене. Видео сам много младих људи који живе много животних стилова, и по први пут осетио сам се прихваћеним! Креативност раног панк покрета беше посртала. Идеје су биле потпуно раскрштавање са оним на шта смо гледали као на досадне, сагореле 60. и 70. Више нема рок звезда јер свако може да буде у бенду. Најгоре је најбоље. А ако смо били негативни, то је била само реакција на Реганову економију и нуклеарни рат ограничених размера.
Прихватили смо најбоље од битника 50, из 70. Њу Јорк Долс и британски панк покрет, и пренели то клинцима са улице. Искакање из возова, купање по сметлиштима и крађа пива били су тек романтични појмови, а самозадовољавање је било гламуризовано. Нисмо имали довољно предаха да размислимо о данку који ће нам нихилизам ове врсте наметнути и на тело и на дух и душу.
Године 1983. неки пријатељ и ја свирали смо у једном "индустриал" бенду, и имали смо кућу у четврти робних кућа у североисточном Портланду. Имали смо свирке у подруму сваке суботе увече. Најбољи бендови из Портланда и Сиетла долазили су да свирају, ту и тамо и понеки бенд из Сан Франциска и Л.А. - ја бих навратио. Акјузд, ТСОЛ, и један бенд у ком су свирали каснији чланови Гунз'ен'Роуз свирали су ту. И млада и богата девојка Кортни Лав висила је ту, покушавајући да се спријатељи с неким. Једне вечери избио је неред у ком су учествовали неки џокови (посетиоци диско клубова) и панкери, и то баш испред наше куће.
Локални хардкор бенд постављао је опрему за наступ. Одједном, гаража у којој сам живео букнула је и пламен је сукљао 20-так метара увис. Кад је ватра захватила главну зграду појурили смо да спасемо опрему бенда. Једино што сам успео да спасем од мојих ствари било је буренце пива и скејт. То су биле ваљда једине важне ствари у мом животу.
Касније 1983. победио сам на Северозападном шампионату у вертикалном скејтбордингу, досегавши врхунац који више никада нећу постићи. Као и обично, скејт сам возио пијан - више нисам могао добро возити трезан. Позван сам да се прикључим скејтбординг тиму "Џекс" у Сан Франциску и живео сам тамо остатак лета. То су били младалачки дани сцене Сан Франциска која је управо планула.
Панк-рок магазин "Максимум Рок'ен'Рол" (где су излазили делови из часописа "Death to the World") тек је почео да излази, а "Трешер", скејтерски магазин, управо је почињао да добија на тиражу. Били смо збијених редова, лутајућа гусарска банда и то су били моји најсрећнији дани.
Вратио сам се на северозапад и отишао у Сиетл да висимо тамо. Глем покрет био је у пуном сјају. Музика се успоравала, а Курт Кобејн почињао је да обликује почетке гранџа. Ту сам по први пут окусио шта значи живот наркомана.
Једне вечери један пријатељ изненада је дошао у стан у коме сам живео. Он је провалио у локалну апотеку и украо три кесе пуне седатива, барбитурата и наркотика. Неколико тренутака касније, без и примисли о томе шта ја то радим, допустио сам пријатељу да ми забоде иглу у вену. Топлина је прожела моје тело и на тренутак сам помислио да сам у рају. Тада сам изгубио свест... Кад сам се освестио, следећег јутра пријатељ ми је саопштио да је зезнуо ствар приликом мерења и да сам предозирао. Он ме је задржавао да не паднем у предубок сан и могућу смрт. Дао ми је стотине пилула- валијума, неких црвених, анти-депресива и одвео ме на аутобуску станицу. Наредна недеља ми је сасвим мутна у сећању, магновење које је завршило тако што сам разбио излог неке самопослуге да украдем пиво и онесвестио се испред ње. Пробудио сам се у затвору, убалављеног носа и са осећањем кризе, које ћу тек добро упознати. Све о чему сам могао да мислим било је како да набавим још допа.
Почетком 1984. западна обала била је преплављена јефтиним берклијевским есидом и мексичким хероином званим "Чива", са високим уделом тара. Свакодневна употреба есида означила је крај мог "истраживачког периода" у употреби дроге, и започео је мој суноврат према свакодневној употреби Чиве. Портландска полиција вршила је велику реорганизацију својих редова због неке корупционашке афере, и није имала никакву контролу над оним што се дешавало на улицама центра града. Није било ништа необично видети људе на Коуч Стриту како се дрогирају на плочнику, седећи на хауби аутомобила.
Стотине дилера стајало је у низу дуж три блока, продајући своје производе портландској омладини. Тог лета многи клинци пребрзо су порасли. Неки нису доживели 1985.
Марта 1985, оптерећен зависношћу тешком сто долара дневно, по први пут сам отишао на лечење. То је био један центар за лечење наркомана који је припадао "старој школи", који је држала једна бивша џанки-проститутка из Њујорка, у једном градићу на орегонској обали.
Мој саветник био је један крупни Италијан, избачен из "Паклених анђела" јер је био сувише радикалан за њих. Он је био осуђен на смрт због низа убистава, а онда је откривено да болује од анеуризма који га доводи до лудила. Десет година учешћа у програму радне терапије и трезвено понашање донели су му помиловање, и допуштено му је да помаже другима у овом лечилишту. То је био мој први укус благодати. Нисам могао да купим "Богословље" на ком је заснован овај дванаестостепени програм лечења, али он ме је уздрмао својим необичним исповедањем вере и својим "Богом", ког је и сам по први пут у животу открио. Требало је да и ја понесем то са собом и да се држим тога као моје више силе.
Након изласка из центра, одселио сам се из града на обалу и постао дрвосеча и сурфер. Но, недостатак личносног Бога водио ме је ка једној свепрожимајућој празнини, и до краја лета поново сам био "на игли". Током наредне године обновио сам своју сто долара дневно тешку зависност, и чак сам успео да добијем зајам да отворим скејтерску продавницу у Портланду. То је био мој сан већ неко време, али сам га убрзо саботирао навукавши се на "бело". Препустио сам другу да води радњу, а ја сам поново отишао на лечење. Скејтерска продавница била је изузетно успешна (без моје заслуге) и постала је главно место за излазак у северозападном Портланду.
Иако сам овог пута успео да останем чист осам месеци, и даље сам се упорно одупирао тој причи о "вишој сили". Живео сам ни на небу ни земљи и с муком подносио свакодневне анализе мокраће и саветовања. Кад са се опет вратио игли, то је било брзо. Имао сам иглу у вени пре него што сам схватио шта се дешава. Мој живот је тако лепо кренуо, али било је немогуће раскрстити са наркоманом у мени.
Радио сам неколико месеци, и овај пут моја толеранција била је енормна. Могао сам узети дозу од неколико стотина долара дневно а да то нико и не примети на мени. Најзад, кад је здравље почело да ми се руши, друг је напустио посао. Рекао ми је да ме воли, али не може да посматра како убијам себе. Он је био мој најбољи пријатељ и осећао је јаку кривицу. Клинци који су радили у продавници поштовали су ме, али су знали да ћу заувек бити наркоман и да је хероин мој живот.
У наредна три месеца, скинуо сам 30 хиљада долара са рачуна продавнице за подмиривање моје зависности и најзад довео посао до банкрота. Распродао сам све да вратим дугове и остао без икаквих прихода. Почео сам да убризгавам кристални метилат да сузбијам зависност и завршио инфекцијом. Изгледао сам као губавац са ранама и шугав по целом телу. Склонио сам се у стан једног пријатеља и прекинуо да узимам дрогу.
Само хероински зависник зна шта значи интезивни бол кроз који човек може проћи- грчеви, мучнина, повраћање- тај кошмар скидања и борбе против зависности. Коначно сам заспао једанаесте ноћи. Три недеље касније, вратио сам се међу људе, и видећи да ме се већина пријтеља одрекла, одлучио сам да се вратим у градић из ког сам дошао.
Породица ми је увек пружала подршку, прихватајући моју зависност онакву каква јесте. Остао сам у њиховој кући шест месеци покушавајући да се откачим од старог окружења. Међутим, у овом градићу усред источно-вашингтонске пустиње срео сам неке досељенике, раднике на фарми који су имали најбољи "Чива" хероин из Мексика који сам икада окусио. Данима сам био слуђен, чак сам крао кредитне картице од мајке да набавим још. Одлучио сам да се вратим у град и започнем коначну трку.
У Портланду сам се спетљао са старим познаником дилером и једним бившим скинхедом с којим сам био заједно на лечењу. Тај скинхед обожавао је ђавола као своју вишу силу, и био је најлуђа особа коју сам икада познавао. Продавао сам хероин на улици за дилера, држећи балоне хероина у устима. Ако би полиција покушала да ме ухапси, прогутао би их, и добио натраг, приликом вршења нужде. Једног дана три млада Мексиканца заскочила су ме и притиснула ми нож уз врат. Претили су да ће ме убити ако не испљунем хероин. Нисам још био сасвим спреман да умрем, те сам се повиновао. Дилер је био гневан што је изгубио стотине долара, и оставио ме је да се разболим.
Мој пријатељ скинхед вршио је провалништва и имао је добар њух да "олади" златару. Заједно смо опљачкали 20-30 кућа током наредна четири месеца, ваљајући злато и сребро за толико потребну готовину. Осећање кривице било је неподношљиво, али већином пригушено захваљујући зависности која је стално висила у ваздуху. Једног тренутка трошили смо по 500 долара дневно на хероин, дозу довољну да убије коња. Ја сам намерно узимао све већу и већу дозу, надајући се да ћу се тако коначно извући из беде. Случајно сам пао у руке полиције, која нас је јурила већ неколико месеци.
Док сам чекао суђење, подвргнут сам метадонској терапији и ослобођен уз кауцију. Позвао сам мајку из говорнице и рекао јој да ћу по свој прилици ићи у окружни, можда чак и кажњенички затвор на пар година. Пријатељ који је свратио први пут након пет година утешио ју је и рекао јој за цркву на Аљасци која би могла да помогне. Нисам хтео да идем, али нисам имао много избора. Судија је одлучио да ће се то сматрати за "лечење" и да могу да будем тамо до почетка суђења.
Предосећајући да ће проћи доста времена пре него што поново будем у могућности да се дрогирам, убризгао сам хероин уз метадон- снажна и опасна комбинација. Мој пријатељ скинхед био је такође на метадонској терапији, и када је сазнао да опет узимам хероин, ударио ме је тако да ми је покидао усну све до носа. Рекао је да му је жао, али да му нисам пружио нимало наде. Одвезао ме је у болницу и вратио се нешто касније са великом количином хероина који смо поделили управо ту, у болничкој соби. Шеснаест убода касније, изашао сам и спаковао се да кренем на Аљаску.
Предосећајући да бих могао да побегнем, мој отац допутовао је у Портланд да лети на Аљаску са мном. Замолио сам га да ми позајми 20 долара. Дао ми је с разумевањем, не питајући зашто. Кад сам узео своју последњу кесицу, био сам чудно миран. Хвала Богу што нисам имао више новца, јер бих сигурно предозирао. Напустио сам Портланд спаливши све своје мостове темељито.
Вечерњи лет стигао је у Енкориџ а ја сам још увек био урађен. Задремао сам у колима на путу према братству Православне цркве. Дали су ми гостинску собу у "Великој кући", повећој згради која је некада била католички самостан, а сада је средиште заједнице. Следећег јутра два свештеника дошла су код мог оца и одвели су нас на доручак. Млађи свештеник био је веома топао и није се гадио ове олупине човечности која је седела пред њим. Старији свештеник био је старешина заједнице, и веома необичан човек. Док смо разговарали за доручком почео сам да кризирам. По последњи пут сам био у канџама тог ужаса.
Старешина ме је питао много тога о мени: Зашто сам ту? Да ли сам желео да дођем? Да ли сам икада веровао у Бога? Мој отац је говорио, јер ја нисам био кадар да одговарам. Када сам отишао одатле тог јутра мислио сам о томе како ми се стварно допао старешина. Он је био први хришћанин кога сам срео а који је заиста изгледао живо.
Следећих шест или седам дана нисам излазио из гостинске собе, јер сам испитивао дубине пакла. Сам у страном месту, нисам имао чак ни утеху звукова улице да ме умире. Тишина је била заглушујућа! Једна девојка дошла је и дала ми је мали крст да ми буде на помоћ. Најзад сам заспао...
Кад сам се пробудио, грозница, грчеви и студен нестали су. Био је сунчан јесењи дан, а ја сам преживео. Нисам био сигуран да ли имам још снаге у себи, и помисао о самоубиству прошла ми је кроз ум. Људи који живе у "Великој кући" добро су се старали о мени- хранећи ме и правећи ми друштво. Био сам задивљен како су топли, а ипак нико није покушао да ми говори о Богу, нити да ме преобраћа.
Током следећа три месеца колико ћу бити овде одлучено је да ћу радити са кућепазитељем, који је уједно и управник "Велике куће". Он је био топао човек и радио је вредније од било кога кога сам упознао. Крајем првог дана рада био сам уморан, а мој ум почео је да кује планове. Позвао сам мог дилера у Портланду и он је пристао да ми пошаље поштом мало допа. То ће путовати два дана...
Следеће  вечери сви из куће отишли су на хокеј утакмицу. Сам у дневној соби "Велике куће", посматрао сам лепоту Аљаске. Потпуно миран, потпуно ведар. Али ипак, зависнички убоди нису ми дали мира. Тражио сам алкохол али нисам могао наћи ништа. Свуда у кући иконе  Христа и Његових светитеља гледале су у мене. Осећао сам се као да сам под присмотром.
Изненада, силовит талас страха сручио се на мене. Као да је десет година страха који никада нисам осетио наишло на мене све одједном. Осећао сам се сићушан, рањив и сасвим парализован. Никога није било ту, премда је било близу поноћи. Позвао сам маму, и подигао је из кревета. Плачући рекао сам јој да желим да умрем, а она ме је утешила, молећи ме да клекнем и да изговорим молитву са њом. Спустио сам слушалицу и отрчао из "Велике куће" до цркве. Пао сам на колена и молио Бога, говорећи "Ако си ту, уклони овај страх и бол". Подједнако ненадно како је дошао, страх је тако и отишао. Осећање мира уселило се у мене и лежао сам на поду цркве дуго. Најзад отишао сам из цркве. Стајао сам у предњем трему, посматрајући лепоту Христовог дома. Пошто сам био поништен и поражен, ово је био прави час да ми Бог приступи и да Га послушам. Почео сам да јецам и по први пут захвалио Богу што ме воли.

Моја мајка неколико месеци раније имала је сновиђење у коме је велика птица тридесет метара широких крила надлетала моју сестру и њу. Биле су у пољу. Испрва је птица изгледала претеће, али онда се наднела над њима, штитећи их крилом. Птица је рекла мојој маци да ће њен син бити добро.

Неколико месеци касније, још тужби за провалништво било је поднето. И ја сам се варатио у Портланд да одем у окружни затвор. Много пута раније био сам у затвору, али сада сам био Хришћанин, не слуђен дрогом. Страх је био свеприсутан, али је и Божија милост била увек ту. Био сам искушаван дрогом, али нисам подлегао. Моји другови из ћелије ругали су се, цепајући странице из Библије, и мотајући цигаре у њима. Количина подршке споља била је силнма, свакодневна преписка и посета Православних  свештеника. А изнутра, стално сам осећао Спаситељево присуство. Нове тужбе требало је да проузрокују две петогодишње казне у Орегонском кажњеничком затвору.
Када сам ступио у судницу да се суочим са судијом, угледао сам свештеничке црне одоре. Они су успешно потенционирали у судијским одајама за моје ослобођење и слање цркви на Аљасци. Добио сам условну казну у трајању од пет година и повраћај штете у износу од 28.000 долара. Ако бих поново учинио криминално дело, добио бих свих десет година казне. Захвалио сам Богу на Његовим обилним милостима.
На Велику Суботу (уочи Васкрса) 1989. године примљен сам у Православну Цркву, светотајински очишћен од греха мог дотадашњег живота. У годинама након тога, остао сам трезвен. Не помоћу Дванаестостепеног програма, нити модерне психологије, него удубивши се у предањски оносветски живот Православне цркве.

"Рај ме је уздигао када сам га опазио, обогатио ме је када сам маштао о њему; заборавио сам моје сиротовање јер ме је опио својим миомирисом." Св. Јефрем Сирин

Једино милошћу Господа нашег Исуса Христа, и Његовом бескрајном љубављу за све човечанство ја сам данас жив. Захваљујући Светима, чије посредовање нам свакодневно спашава животе. Ја сам стигао на Аљаску 26. септембра, на дан када наша Црква слави спомен Светог Јована Еванђелисте, заштитника цркве у којој сам доживео обраћење. У Светом Писму, Св. Јован се симболично јавља као орао, исти онај који је утешио моју мајку у њеном сну.
6. октобар је дан када славимо спомен Светог Апостола Томе, Сумњичавца. То је и датум мог обраћења, а Тома је и моје име. Осећам се повезан са овим светитељима, чије молитве су угодне Богу. Светог Јована, због његове велике љубави према деци, и Светог Томе, који је сумњао као што многи чине.
Ови светитељи су део родослова "бунтовника" који сеже до данашњих дана. То су истински радикални људи, чије животе можемо узети себи за узор, испуњавајући духовни вакум који нас мучи данас горе него куга. Можемо следити пут игле и кашичице и завршити као Џон Тандерс (Њу Јорк Долс), мртви од предозирања на поду хотела у Њу Орлеансу; пут  отуђења и очајања који је довео до трагичног краја Курта Кобејна, неспособног да се носи са славом и богаством које му је свет дао; или можемо следити пут Крста, који је освештан крвљу мученика и патњама праведних.

Свети Апостоли Јоване и Томо, молите Бога за нас!
Tекст из Death to the World бр. 8

Нема коментара:

Постави коментар