10. јануар 2015.

Да ли живот има сврху?

Колико ћемо корисних моралних порука извући проучавањем појава Божијег света! (Св. Ава Јустин Ћелијски)

Јесте ли некад имали времена да се загледате мало боље у природу? Јесте ли икад оставили сву журбу, рачуне, послове, телевизију, компјутере и све остале саставне делове модерног живота и погледали око вас, али не у зграде, раскрснице и семафоре, већ природу, онај део који човек још није уништио? Вероватно не, јер зашто би губили време бленући у једно дрво или реку, кад нас очекује толико битних ствари, или кад за то време можемо да играмо игрицу, или прочитамо нешто занимљиво на друштвеним мрежама.

Да се савремени човек мало боље загледа у природу и природне појаве око себе и замисли о њима, нашао би одговор на једно од питања које га највише мучи у периоду размишљања између посла и телевизије, питање које му пада на памет у тешким часовима депресије, или усамљености, па на крају, и у тренуцима пред самоубиство. Нашао би одговор на питање да ли његов живот има сврху...

Загледајмо се сад у природу, у оно неукаљано и несискварено, где уместо људских владају Божији закони. Приметићемо како је свака ствар на своме месту. Сваки лист на дрвету има своју сврху, његов облик има своје значење за то дрво, како сваки део дрвета обавља своју функцију и како дрво савршено расте. И то дрво има своју сврху у тој шуми, та шума у целој природи. Свака животиња налази се у свом простору. Никад нисте видели мрава да узима оно што припада пчели и тако спречава опрашивање. Сваки поточић улива се у своју реку, сваки камен у тој реци је на свом месту, и обавља своју дужност. Све је на свом месту, обавља свој посао и не жали се. Никад један лист се није бунио што се налази баш на том месту, нити је због тога престао да упија сунчеве зраке. Нити се једна пчела буни што баш она да узима полен са тог цвета. Све, баш све, од најмањих мрава и осице, до највећег дрвета и најбујније реке има своју сврху.

А онда, видимо човека, најсавршенију творевину Божију, како у свом очајању тврди да његов живот нема сврху! Тада се потеже за алкохолом, дрогом, или на крају, самоубиством. Јели заиста могуће да је живот једног мрава испуњенији и са више сврхе од живота једног човека? Или је само човек превише слаб да испуни своју сврху у овом животу, а тај мрав је пожртвовано и без очајавања испуњује? Нема сумње да постоје људи чији су животи донели много мање користи од живота једног мрава, али то је заиста кривица њих самих. Наша Слобода, одвела нас је у пропаст. Они су избегли своју улогу у овом свету, пронашли себи изговор и оправдали своје слабости, па су тако њихови бескорисни животи и завршени у патњи и незнању.

Човек је рођењем постављен у одређено време и место, које припада њему. Свако време носи своје последице и дух који влада у њему, и свако место носи заједницу, околину и људе који је сачињавају. Самим доласком на свет, човек постаје нераскидив део своје заједнице и његова судбина постаје несраскидиво повезана са животима осталих људи у његовом окружењу. Његов живот престаје бити само његов, од њега зависи и остатак заједнице. Пре свега, он постаје члан своје породице, преко ње део неког града, део неког народа, а преко тога и део целог човечанства. Његов живот временом постаје неизоставни део живота његове породице, пријатеља, људи са којима је мање или више у контакту. Свака ситуација у којој учествује постаје део вечности и одређује даље судбине осталих људи.

Покушајте сада, после проживљених 15, 20, 30 или више година да свој живот извучете из историје, да замислите шта би било да се ви нисте родили. Наравно да не можете, ни један проценат ствари у вашој породици не би био исти. Погледајте пријатеље које сте током живота стекли. Где би они сад били да није било вас? Колико су битних одлука донели уз вашу помоћ? Колико се људи никад не би упознало да није било вас да их ''спојите''? Сетите се како је на вас у неком преломном животном тренутку утицала нека реченица коју је рекао неки ваш пријатељ, а које се он више и не сећа? Како можете да тврдите да баш неки ваш поступак кога се више и не сећате није одредио даљи ток нечијег живота? Колико наизглед небитних ситница преломе нечије животе! Само једна мала одлука, да ли ћете позвати неког да вечерас изађе са вама, може њему да одреди даљи живот. Можда баш у друштву где сте га позвали упозна будућу супругу? Можда би се у тренутку када сте позвали старог пријатеља да се видите, он спремао да изврши самоубиство, због усамљености? Можда је неки ваш поступак спасао стотине живота, а нисте тога ни свесни! Исто као што ни онај лист није свестан колико баш његово упијање сунчевих зрака одржава целокупни живи свет!

Ваш живот, дакле, има сврху! Не само ваш, већ сваки! Сваки човек је дошао на овај свет са неком сврхом! Може је остварити баш у том времену у које је стављен и баш међу тим људима који га окружују. Зато не треба кукати и тражити изговор у времену или месту рођења. ''Био бих ја храбар да сам рођен у време Цара Душана, била бих верна и поштена да сам рођена у неком другом веку, био бих ја добар мајстор у некој другој земљи, али овде ме нико не цени...'' Све ово само су изговори! Не испуњавање сврхе свог живота најлакше је оправдати ''тешким временом'' или ''тешком ситуацијом у земљи''. Дат нам је овај живот, у оваквом времену какво јесте и међу људима који нас окружују. Ту смо постављени и ту је наш задатак. Бог зна зашто нас је ту поставио, и не можемо ми да одредимо да ли би своју сврху боље остварили у неком другом времену, међу другим људима. Бог је способан да процени сваку ситуацију, а ми смо ту само да сагледамо делиће целокупне истине... Према томе, овај живот који нам је дат треба да искористимо и оставимо нешто иза себе, а не да га проведемо у кукању и патњи, јер он нема сврху. Сваки наш дан који проживимо, сваки поступак има своју сврху и зато је боље да мислимо о томе шта наши поступци остављају за собом.

Нема коментара:

Постави коментар