07. октобар 2014.

Архиепископ Охридски Јован - савремени Христов страдалник

Да прогони, мучеништво и заточеништво нису ствар прошлости или заоставштина првих векова Хришћанства, показује нам и пример из наше Цркве. Пример страдања због жеље за одржавањем јединства Цркве, противљења расколницима и одметницима од Православља, пример човека прогоњеног од стране једне државе, заборављеног од стране своје државе. У времену у коме све врви од приче о људским правима и слободама њему се та права непрекидно крше, а они који лицемерно потенцирају свако кршење истих када им то одговара сада ћуте и прекривају очи пред терором државе која тежи ''европским вредностима''. Ово је прича о савременом мученику за Христа - Архиепископу охридском Јовану.


Ратови, поделе, стварање нових држава и мржња према осталима оставиле су последице и до данас у државама бивше СФРЈ. Једна од новонасталих држава, БЈРМ желела је да свој нови национални идентитет потврди стварањем своје Цркве. Нова, канонски непризната Македонска Православна Црква почела да делује 1967. године, када се одвојила од канонске СПЦ. Тако и до данас на територији БЈРМ делује канонски непризната МПЦ и Охридкса Архиепископија, као део канонске СПЦ, призната од свих осталих Православних Цркава. Борба за ''превласт'' на овој територији води се на различите начине, а начини на које је води МПЦ су све само не хришћански. Ипак, моћ МПЦ долази са подршком државних органа, а највећа жртва заједничког прогона МПЦ и БЈРМ који се годинама води јесте управо Архиепископ Јован.

Први пут Архиепископ Јован хапшен је 2005. године због ''распиривања националне и верске мржње'', а заправо у позадини свега било је његово противљење расколничкој "македонској цркви". Већ тада су многи подигли глас против кршења верских слобода у овој држави. Монтирани судски процеси уз нескривени утицај МПЦ на судство кулминирали су 2010. године када је Архиепископ Јован био осуђен на затворску казну, али се суђење одвијало без његовог присуства. Децембра 2011. године, при уласку у БЈРМ, Архиепсикоп Јован је ухапшен и одведен у затвор Идризово код Скопља. Међутим, ту се тортура не зауставља. Овога пута саопштава се да је ухапшен због проневере новца, а поновно суђење му се не одобрава, иако се судски процес вршио ван његовог присуства, што је представљало изузетак и кршење правила. Бахато понашање БЈРМ настављено је када је 16. јануара 2012. Архиепископ Јован пребачен на најстрожи режим у затвору Идризово . Пребачен је у затворени део, где су забрањене посете, иако такав третман по закону имају само затвореници са најтежим кривичним делима. Ту се његово страдање наставља. Иако болује од шећерне болести одузети су му сви лекови, због забрањених посета онемогућено му је примање Светог Причешћа, одузета мантија, молитвеници, књиге... За то време, полиција у БЈРМ насилно упада и врши претрес манастира и домова припадника Охридске Архиепископије, уз грубо понашање према свештенству, монаштву и верницима. Иако се читав прогон одвија пред очима јавности, она и даље ћути, а ретки су они који упозоравају на положај СПЦ у БЈРМ. Последња пресуда суда донета је 2. јула 2013, и њоме је Архиепископ Јован осуђен на три године затвора.
Оно што је најстрашније у целом овом процесу јесте улога МПЦ. Њено срамно деловање  највише је и утицало на пресуде и читав монтирани процес против Архиепископа Јована и читав прогон Охридске Архиепископије. Поред константних утицаја на суд, жалби на одлуке и тражење повећања казне, скандалозне су биле и неке изјаве појединих епископа МПЦ. Оваквим деловањем МПЦ је показала свој нехришћански и расколнички карактер и вероватно заувек себе одвојила од јединства са осталим Православним Црквама.

Владика Николај је говорио о томе да је ускогруди јеврејски шовинизам убио Христа. Управо је ускогруди шовинизам убио Христа и у МПЦ. Жеља за овоземаљским убила је жељу за Небеским царством. Остаје нам нада да ће разум преовладати и да ће престати прогон који ова канонски непризната црква води, те да ће се они покајати и вратити у крило једине Христове Цркве.

С друге стране, остаје нам и вера да ће Архиепископ Јован издржати све прогоне и да ће његова непоколебљива вера у Христа победити. Сам по себи, он већ јесте победник. Овом жртвом он је себе сврстао у ред хришћанских мученика који нису хтели да се одрекну Христовог имена и издају Цркву. Тако је показао да мучеништво за Христа није завршено са катакомбама већ да и данас Христова Црква страда. Али, карактер Христове Цркве и јесте такав да док страда она је најјача и тада сија у свом најлепшем сјају.

Нема коментара:

Постави коментар