СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Многи боготра ж итељи и људи који стигну до тачке прелома, падају у заблуду због своје одбојности према Православној цркви тј. њено м локално м и национално м предзнак у . Тако се нпр. Француз пита уколико се у његовој околини налази једино Руска црква , шт а тамо да тра ж и када он није Рус, или у Цариградској када није Грк и сли ч но. Исти проблем имају и млади у Србији, који се тр а ж е и ж еле да крену у ц ркву, поготово на територији Војводине где жи ви много народа, како да крене у СПЦ када није Србин? Чак и да јесте, зашто би кренуо када Христос каже да „нема више ни Грка ни Јевреја“ већ смо сви једно? Ту се Римокатоли ч ка а поготово Протестан т ска (са својих десетину фракција) наме ћ у као право ре ше ње. Посвећеност хришћанству, без икаквог националног (пред)услова...

Мрак већ лагано преузима предност на небу изнад града. После још једног дана на послу пуним свој стан мирисом кафе и излазим на терасу. Поглед се губи у даљини на град испред мене, мој омиљени град, који из мене извлачи најлепше и најгоре особине, буди у мени најлепше и најтеже успомене, уноси радост и продубљава бол. Од тог контраста саздан је читав мој живот. Јака емоција, крајност, никада средина. Осећам умор. Није то физички умор јер ме посао у манастиру испуњава толико да сам по завршетку дана пун енергије као да је дан тек почео. Ово је умор од животних турбуленција током овог лета на измаку, бол због свега изгубљеног и немир због свега што ме чека у наредном периоду. Баш ми је тих дана нешто говорило да нећу да издржим. Онда сам тог дана донео у стан вероватно највреднији поклон који сам икад добио - латицу са гроба свете Ксеније Петербуршке. Стављам је поред иконе коју ми је пар недеља раније другар поклонио, а од суза једва да видим полицу са иконама у соби. Нема шта, морам д...

Абортус или чедоморство (децоубиство) је један од најстрашнијих друштвених и моралних проблема са којима се сусреће наша нација данас. Зашто је то тако? Зашто се све чешће прибегава побачају? Који су аргументи мајки чедоморки, који могу да буду оправдање за тако страшан грех и знају ли оне уопште да је то грех? Као разлози за намерни побачај често се наводе: женино право на приватност и контролу онога што се дешава у њеном телу, право родитеља да „планирају“ породицу. Мишљење да у првим месецима трудноће ембрион није људска личност, материјални моменат и многи други разлози. Но запитајмо се сада да ли су то заиста прави аргументи или је у питању: самољубље, саможивост, жеља за уживањем и бољим стандардом или можда збуњеност и уплашеност временом у коме живе сви учесници у чедоморству, а све опет као последица неверја и маловерја?

Данас смо удостојени да будемо генерација која је сведок рађања чуда божијег (како се нашироко побуна у Црној Гори назива) и буђењу једне нације која „сном мртвијем спава“. Наредне редове, посветили бисмо догађајима који су обележили први месец борбе.

Пролећни дан, дугарица и ја пешачимо по не тако благом пролећном сунцу до манастира Лелић. Успут, наравно, свратили смо до манастира Ћелије. Након што смо се поклонили Авиним моштима и помолили се, сели смо у манастирску порту да одморимо и упијемо мало благодати са овог светог места. Након што је потпуно утихнула галама коју су производила деца којима су Ћелије биле једна од локација на екскурзији, завладала је тишина. Монахиње су се већ биле повукле, а у порти смо остали само другарица и ја. утонули свако у своје мисли, скоро да и нисмо разговарали. У тим моментима, осећао се у ваздуху натприродни Мир. Као да се све поклопило и радило у службу испољвања Божанског Мира, и прелепа манастирска порта чија вегетација се полако буди, река, шуме у даљини, благи поветарац... Потпуни Мир! Не знам колико је трајало све то, док другарица није рекла оно што сам и ја осећао а она формулисала: -Овај Мир се осећа толико јако да почиње да смета овом мом немиру који осећам изнутра .

Како је ђаво једном захтевао моје право ја да га пороби својим моћима, тако је и Бог очекивао од мене да му принесем свој егоизам, своје ја , како би могао да ми помогне, како би могао да ме исцели. „Ако неко дође мени и не омрзи (...) и живот свој, не може бити мој ученик. И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик“ (Лк 14, 26-27), говорио је Господ Исус Христос. Зашто то упражњава тек неколико људи, и међу такозваним хришћанима?

Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа, те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима, остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца.