tag:blogger.com,1999:blog-67202078792642892172024-03-14T05:56:54.468-07:00СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побунаСмрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.comBlogger256125tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-20820484450769895542023-11-07T08:08:00.004-08:002023-11-07T08:11:13.875-08:00 Не убијајте време<p>У свету и његовој историји мало је оних који би могли да говоре о томе шта је време. У створеној природи постоје бића чији читав живот стаје у само један једини дан. Са друге стране има и оних који живе и на стотине година. Па ипак, Свето Писмо нам говори да је за Бога „хиљаду година као један дан“. Шта све ово значи за нас? Шта је за човека један дан у десетлећима које проживи? Да ли је он нешто непроцењиво и непоновљиво, или тек једна мала кап у хитротекућој реци живота?</p><p>Данас, можда више него икада раније, живимо у времену деструкције, уништења и бесмисла. Када ово кажем, не мислим само на насилнике, злочинце и ратове који су у стању да у једном дану одузму многе животе. Мислим на мање, ситније ствари, али никако мање важне и мање опасне. Ми уништавамо своју околину, своја тела, своје здравље, али поред свега тога ми имамо обичај да како то млади воле да кажу „убијамо време“. Много пута сте имали прилику ово да чујете, шта више, има ли неко да се некада није упустио у „убијање“ времена. Могуће да би многи рекли да претерујем, јер побогу шта је у једном спарном летњем дану „убити“ пола сата у климатизованој кладионици, празној причи или гледању неког програма? Ипак застанимо мало и размислимо. Свето Писмо и кроз њега божанствени апостол нам говори: „Користите време јер су дани зли“. <i><b>Користите, а не убијајте!</b></i> Такође каже: „Ево сада је најпогодније време, ево сад је дан спасења.“, дакле „сада“, не јуче, или сутра, већ сада, овог дана који смо започели и овога часа у који смо крочили. Та прилика се можда сутра ипак неће пружити. Свети Јован Синајски нам сведочи како су египатски монаси у последњим тренуцима једни другима говорили: „Брате, сада си имао прилику и друга ти се више док је времена неће пружити“.</p><p>По својој слабости често одлазимо и у друге крајности, те нам обично изгледа да је наш најлепши период иза нас. Да су прошла времена била боља. Важно је да разумемо да нема бољих или лошијих времена у контексту самооправдавања. Наше прилике никако не леже у нашој прошлости, нити су у некој далекој будућности, већ леже ту пред нама. Треба само да почнемо да радимо на њиховом остварењу.</p><p>Можда је јуче био лош дан, можда и прекјуче а можда чак и годинама пре тога. Али туговањем ништа не можемо да променимо. Јер овај дан је нов, неупрљан, чист, отворен за нас, он нам доноси нове прилике за постављање новог и бољег почетка. Монаси кажу да је мудар онај који свакога дана поставља нови почетак и до краја живота тако чини. Свети Владика Николај је такође говорио да сваки дан треба посматрати као засебну целину и као наш последњи дан, те ћемо га на тај начин најбоље искористити. </p><p>Па ипак, ако немамо довољно снаге да се угледамо на свете оце и мудре људе, угледајмо се макар на бесловесне а ипак прелепе лептире, који ни мало не губе нити убијају време док им читав живот стаје у само један једини дан. Искористимо овај, као и сваки други од Бога нам дарован дан као прилику да поставимо свој нови, бољи и лепши почетак.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjxfaxEz4yzJJq1CZ6lQ5VhJhvobdFUpNGZIZ7-2GF-1ZZ3C_CXYZc9zmcirMZWd6bqw9A9vo0rpWtawJRDUAJPqum777SArbzRKUPSORmCkmQjEV7DuoJXHkuyy-kqK89Ns4qWPXNMU3novL2BweopvZcQusXX4Fr6kBBC1gJrQ6HqCuz2R2zbsuixPlrx/s1080/IMG_20231107_170627.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="958" data-original-width="1080" height="284" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjxfaxEz4yzJJq1CZ6lQ5VhJhvobdFUpNGZIZ7-2GF-1ZZ3C_CXYZc9zmcirMZWd6bqw9A9vo0rpWtawJRDUAJPqum777SArbzRKUPSORmCkmQjEV7DuoJXHkuyy-kqK89Ns4qWPXNMU3novL2BweopvZcQusXX4Fr6kBBC1gJrQ6HqCuz2R2zbsuixPlrx/w320-h284/IMG_20231107_170627.jpg" width="320" /></a></div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-22577566247504144272023-09-12T06:58:00.002-07:002023-09-12T07:08:45.729-07:00Духовне опасности Њу ејџ техника<p>У наредним редовима позабавићемо се најпознатијим алтернативним духовним трендовима које се савременом човеку представљају као нешто добро и корисно. Овакве праксе и учења осим што су неблагословене за православне хришћане, оне су духовна опасност за <u>било кога</u> ко се упушта у њих.</p>
<p dir="ltr">МЕДИТАЦИЈА / ЈОГА</p>
<p dir="ltr">Уколико би ове технике свели само на вежбе дисања и истезања, могли бисмо да се зачудимо или чак наљутимо за противан став Цркве. Јер их чак и медицина препоручује. Међутим, замка и опасност и јесте у томе што се и само физичком праксом отварамо за разна духовна искуства. Граница од физичког до духовног је врло танка. </p>
<p dir="ltr">Када говоримо о медитацији, људско тело јесте пријемник. Пражњењем себе, свог ума, отварамо се за примање (усељење) различитих духовних сила. Што се тиче јоге, сваки положај (асана) намењен је неком од хинду паганских божанстава. Исто као и код медитације наше тело, хтели – не хтели, отвара се и постаје пријемник за деловање демонске енергије. Посебно ако говоримо о мантрама, о којима ученици од својих гуруа/јогина не добијају (на време) право значење, говоримо о директном призивању нечистих сила. Обично су то слогови њихових имена. Стога, проблем није како већ кога призивамо.</p>
<p dir="ltr">ТАРОТ / ПРОРИЦАЊЕ / „БЕЛА“ МАГИЈА</p>
<p dir="ltr">Према Светом писму, било каква врста врачања, тумачења или предвиђања будућности је строго забрањена. Макар имали и добре намере, улазимо на терен демонске манипулације у коме верујемо све што нам „карта каже“ (или неки други предмет којим се екстрасенси служе). Постоје људи који ће вас својом вештином заиста убедити да поседују скривено знање, али не заборавите, и ђаво је способан да учини чудо, уколико му то дозволимо.</p>
<p dir="ltr">РЕИКИ / ТЕТАХИЛИНГ/ АЛТЕРНАТИВНО ЛЕЧЕЊЕ</p><p dir="ltr">Реики, од јапанског реи: <i>животна</i> и ки: <i>енергија</i> су различите методе медитација које путем (ауто)сугестије и визуелизације треба да доведу ваше тело и дух у равнотежу. Све оне, карактеристично за синкретистичку природу њу ејџерских техника, не бране припадност било којој религији. Напротив. Као и код различитих „белих“ магова или врачара, у позадини су иконе и особа није свесна шта чини и у шта се упушта (потражити под: анђеоски реики).</p>
<p dir="ltr">НЕОПАГАНСТВО</p>
<p dir="ltr">Неопаганство, чијој смо појави код Словена посветили <a href="http://smrt-svetu.blogspot.com/2020/06/rodnoverje-u-demone.html">засебан текст</a>, разликује се од осталог њу ејџерског синкретизма само зато што је умотано у вео традиције. Али је заправо део истог антихришћанског и псеудо духовног фронта. Прву појаву „обновљеног“ многобоштва код Словена срећемо код Володимира Шајана у Украјини. Он је тридесетих година прошлог века основао организацију под називом <i>Рiдна вiра</i>. Најочигледнији пример да се неопаганство завршава у окултизму, и да ивер не пада далеко од кладе, је да се исти тај Шајан после рата учланио у Теозофско друштво Хелене Блавацке, о чему сведочи његова диплома иницијације из 1953. године.<br /></p>
<p dir="ltr">ЗАКЉУЧАК</p>
<p dir="ltr">Ово је само део Њу ејџа (<i>New age</i>), како се заједнички именују различите технике или учења које порекло вуку са истока али су их развили и популаризовали западни окултисти и мислиоци попут Блавацке, Штајнера, Кроулија или гуруи који су деловали по Америци и западној Европи. Све ове праксе, по својим сличностима и синкретистичкој природи, крче пут ка стварању универзалне <i>Религије будућности</i>, како је јеромонах Серафим Роуз пророчки назвао Њу ејџ. Уколико се неко од вас или ваших ближњих игра са ватром, молимо вас да то не чините. Никада никоме лажни лекари, гуруи, шамани, магови, мантре, „позитивне“ мисли, вибрације и слично нису стварно помогли. Нема инстант излечења или спознаје. И једно и друго су дуг и захтеван процес. За све инстант постоје само пејнкилери и привид да вам је боље, док траје наркотик или хипноза.</p><p dir="ltr"><br /></p>
<p dir="ltr"><i>„Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити.“</i> (Матеј 24, 4-5)</p><p dir="ltr"><br /></p>
<p dir="ltr">Литература коју препоручујемо:</p><p dir="ltr"><br />
Отац Серафим Роуз – <i>Православље и религија будућности</i><br />
Смисао живота: <i>Православље или јога</i><br />
Дионисије Фарасиотис – <i>Три гуруа, један младић и старац Пајсије</i><br />
Владимир Димитријевић – <i>Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу ејџа</i><br />
Сајт: <a href="https://www.pravoslavni-odgovor.com">https://www.pravoslavni-odgovor.com</a><br />
Јутјуб канал: <a href="https://youtube.com/@JelenaStefanovic">https://youtube.com/@JelenaStefanovic</a><br />
Текст: <a href="https://stanjestvari.com/2021/12/21/jelica-cirika-novo-doba-i-njegove-zamke">https://stanjestvari.com/2021/12/21/jelica-cirika-novo-doba-i-njegove-zamke</a><br />
Предавање: <a href="https://youtube.com/live/0VfNrpnjQbw7">https://youtube.com/live/0VfNrpnjQbw7</a><br />
</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiO0cvlXSZMPzB9_Xdxsp2lA6iusNx80eDOGzlanbVxPttMfPa_Gz1CWITL71BpC0v77rDVT3bmvu-N_3awwWjmOb3_B9ym0NbvE3tVSs2TDwInxUSmrr1LAo8_YZKNB_GUO1XLZ5Jz8gLCZgs7BoUVLc2ph8BqxDJVQP9c8LaY6Byzj0mmGhkvGNM4NGZO/s1081/IMG_20230907_025441.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="1081" data-original-width="736" height="640" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiO0cvlXSZMPzB9_Xdxsp2lA6iusNx80eDOGzlanbVxPttMfPa_Gz1CWITL71BpC0v77rDVT3bmvu-N_3awwWjmOb3_B9ym0NbvE3tVSs2TDwInxUSmrr1LAo8_YZKNB_GUO1XLZ5Jz8gLCZgs7BoUVLc2ph8BqxDJVQP9c8LaY6Byzj0mmGhkvGNM4NGZO/w437-h640/IMG_20230907_025441.jpg" width="437" /></a></div><br /><p dir="ltr"><br /></p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-7593753905940936832023-08-10T07:11:00.001-07:002023-08-10T07:11:32.386-07:00Не бој се, само веруј<p>Још као мало дете, била сам фасцинирана светом који нас окружује и начином како он функционише. Наравно, тако мала, нисам могла имати неку правилну идеју, већ су то биле измишљене ствари. Сећам се да сам за кишу мислила да то плаче срна на небу кад јој се изгуби лане. Стално сам испитивала мајку и оца, како ово, зашто оно. Они су увек имали једноставан одговор – тако је Бог наместио. Бог је створио свет. Бог је тебе створио а мама те родила.</p><p>Почела сам да се питам – ко је тај Бог, и како он може све то да уради? Деловао је заправо помало страшно. Легала бих ноћу у кревет и плашила се испод ћебета сваког шушња који бих чула и стрепећи вирила да неко није у соби. То није био страх, то је било незнање и осећај малецности наспрам нечег огромног. Тражила сам боље објашњење.</p><p>Моје веровање заправо креће од оног момента, када за поклон добијам књигу Библија у 365 прича за децу. Родитељи су препознали моје интересовање и одлучили да ми помогну да одгајим веру у себи. Та књига је симбол мог детињства и одрастања. Толико пута је прочитана, да су странице у отрцаном, распаднутом стању а корице испуцале и ожуљане.</p><p>У почетку, свако вече, моја бака би ми читала једну или две приче пред спавање, а ја бих је сваки пут гњавила да чита још и још. Док је она читала, ја сам замишљала све те велике догађаје и имена – Нојева огромна барка, Мојсије, Јосиф у Египту, Гедеон, Давид и његово пријатељство са Јонатаном, мудри краљ Соломон, и наравно, Нови Завет са Господом Исусом Христом, са дивним завршетком у облику Јовановог Откривења.</p><p>Kад год бисмо ишли у цркву, славили славу или празновали Божић или Ускрс, осећала бих радост и некакву топлину. Kако сам расла, тако сам све више осећала љубав ка Господу. Мирис тамјана и даље је за мене најлепши мирис на свету. Сада, годинама касније, када ме стижу проблеми одраслих, све више сам окренута вери. И то ми је помогло у одсудним тренуцима.</p><p>У моменту када сам одлучила да упишем Академију и на тај начин даље одредим свој живот, јавиле су се разне сумње. Нисам знала како ћу изгурати и како ћу живети од уметности. Те мисли су ме опседале данима, мучила сам себе и комбиновала шта ми доноси будућност.</p><p>Управо тада доживела сам најлепши сан у мом животу који ми је дао велику вољу да наставим. Света Петка је наша слава, а њен лик поштујем и волим из дубине душе. Сањала сам је како благосиља моје руке, и никад нисам осетила толику срећу и љубав као у том сну. Препустила сам се и примили су ме на Академију.</p><p>Бог је увек ту. Захваљујући Њему, схватила сам да није на мени да бринем, већ да се трудим и будем вредна, а из тога ће произаћи најлепши плодови мога рада. Захваљујући православној вери, са љубављу у срцу крочим напред, и сваког трена осећам захвалност Богу за све што ми је пружио.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEg-EW7S7fr3QHKXyfxLA_pIwmrMm3qvfKPPSEQfYdjkXKiawUkUpK76CqFq9MqkOhwix1VL2sJFOfng-A6O5O5uCUyya9-Z3kpVpDiIoTAR3AhMcjfxGPzHaTN5Vhv_RpZykWHEkDIXtAIWngGBGkUf4qtTtW9JHazX2-f_zbzEKAhYVm-eyVQ3D7R2oKbR/s960/IMG_20230810_160913.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="504" data-original-width="960" height="210" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEg-EW7S7fr3QHKXyfxLA_pIwmrMm3qvfKPPSEQfYdjkXKiawUkUpK76CqFq9MqkOhwix1VL2sJFOfng-A6O5O5uCUyya9-Z3kpVpDiIoTAR3AhMcjfxGPzHaTN5Vhv_RpZykWHEkDIXtAIWngGBGkUf4qtTtW9JHazX2-f_zbzEKAhYVm-eyVQ3D7R2oKbR/w400-h210/IMG_20230810_160913.jpg" width="400" /></a></div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-10351885654177732512023-06-19T11:27:00.005-07:002023-07-21T16:16:57.697-07:00Дух времена - главна духовна карактеристика савременог света<p><span><i>Текст је посвећен проблему духовне оцјене савременог свијета. Као основа за ту оцјену служи карактеристика „духа времена“, коју је разрадио преподобни Јустин (Поповић). Свети Николај Српски такође разматра особине „духа времена“ повезане, конкретно, са процесом глобализације савременог друштва. Њен суштински моменат је формирање новог типа свијести човјечанства у другој половини XX вијека. У тексту се разматра утицај процеса глобализације на формирање нових животних вриједности у области културе, психологије и религије. Посебна пажња поклања се улози духовности у многим сферама живота човјечанства. Даје се нови поглед на дати проблем са позиција радова Светих отаца Српске Православне Цркве.</i></span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Већ у првој половини XX вијека постављени су темељи савремене глобализације, која данас убрзава темпо и упропашћава милионе људских душа у читавом свијету. Принципијелан положај кнеза таме према свијету у односу на прошли вијек није се измијени. Само су сплетке лукавога постале подмуклије и софистицираније. Наставља се популаризација и увођење окултних теорија и пракси, појавили су се нови религиозни покрети (НРП), сатански и демонски култови, нови правци у психологији и психотерапији „нарушавају“ схватање духовности, долази до стварања нове културе која је бескрупулозна према духовности и етици.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Термин „дух времена“, који уводи архимандрит Јустин (Поповић) 1924. године, јесте главна духовна карактеристика дјелатности човјечанства у XX и XXI вијеку. На челу савременог свијета стоји божанство под називом „дух времена“. То божанство има своје фанатичне жреце, који су несрећну Европу учинили жртвеником, на коме се непрестано жртвоприноси њено тијело. Страсни фанатизам жреца распростире се и на друге континенте, покушавајући да их претвори у жртвенике свога божанства (види нап. 7).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Преподобни Јустин истиче да је дух времена веома сложен, састављен из најразноврснијих елемената и да садржи читаву трагику и комику живота. Најстрашније у томе јесте систематски организована побуна против људске личности. Овако он одређује овај термин: „Дух нашега времена јесте суптилна саблазан наших дана: под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвете, цивилизације, културе. Зато је данас више него икада потребно имати дар за разликовање духова (Јн, 4, 1), дар православни, дар подвижнички, да би се човек несаблажњен могао пробијати кроз ужасни хаос наше садашњице“ (исто).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Једно од важних достигнућа друге половине XX вијека јесте стварање трансперсоналне психологије, која има значајан утицај на формирање процеса глобализације у читавом свијету. Трансперсонална психологија (ТП) је јасан примјер фалсификата прогреса – науке. Доказано је да трансперсонално знање није научно (види нап. 10, стр. 38-43). Ипак, ТП претендује на улогу нове научне слике свијета, идеологије и просвјете, посебно у борби са злом.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Преподобни Јустин (Поповић) указује на најважнију особеност „духа времена“: његову везу са временом, са Духом Вјечности. Он пише: „Време је исечак вечности: откине ли се од ње – отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. Дух времена нашега откинуо се од Духа Вечности, зато се мучи, плаче и шкргуће зубима“ (види нап. 7).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>2008. године формиран је покрет „Дух времена“ (The Zeitgeist Movement) – неополитички савез, који се представља као друштвени покрет и интернет друштво. Он се залаже за глобалне промјене економског система, сматра својим циљем успостављање новог социјално-економског модела, у којем би ресурси планете били распоређивани сагласно научно-техничким потребама (види нап. 5). Питер Џозеф, кључна фигура покрета „Дух времена“, не признаје никакву позитивну улогу религије у рјешавању свјетских проблема и не разматра појам духовности као такав. Ово је јасни примјер фалсификата цивилизације.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>У савременом, веома сложеном и противуречном свијету човјек мора да изабере по каквом ће духу живјети, од тога ће зависити читаво његово животно духовно стремљење и вриједности: „по духу је времена гордост – буди горд, по Духу Вечности је смирење – буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом, по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом“ (види нап. 7).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Низ аутора пише о припреми новог свјетског поретка на свим нивоима. Конкретно, А. А. Гостјев истиче да ново интернет друштво претпоставља корјениту реорганизацију управљања човјечанством. То је могуће захваљујући само у случају посједовања свих информација о становништву, које омогућава неограничено психоманипулисање људима (види нап. 3, стр. 379). Архитекте глобализације покушавају да представе овај процес као напредак људске цивилизације. У самој ствари, глобализација је фалсификат прогреса. Свети Николај Српски упозорава да ће грађани претпостављене Свјетске државе бити гори од грађана Римске империје. Умјесто прокламованог мира и благостања наступиће нереди. Људи ће бити неспокојни и несрећни. Ако нијесу могли увести ред у својим малим државама, како ће усрећити и уредити читав свијет? (види нап. 14, стр. 64).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Кључни моменат успјешног спровођења глобализације јесте измјена свијести човјечанства. Резултати практичне дјелатности трансперсоналне психологије су основа за устројство нове идеологије управљања свијетом у контексту глобализације и стварања јединственог свијета на челу са антихристом. На бази ТП обрађују се методе трансформације свијести кроз измјену стања свијести (ИСС), усавршавају се различити облици дјеловања на људску психу и ствара позамашан инструментариј психолошких метода управљања свијешћу.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>У научној средини постоји више од сто дефиниција термина „свијест“. Дефиниција преподобног Јустина (Поповића) омогућује сасвим другачији поглед на тему људске свијести: „Људска свест има у себи нешто божанско. Она је толико тајанствена и загонетна у својој непосредној датости, да је нико мањи од Бога не би могао дати човеку. У најдубљем свом језгру људска самосвест јесте Богосвест. Јер свест у суштини јесте дар Божији. Човек не би могао ни бити свестан себе, да му то није дато од Бога“ (види нап. 9, стр. 343-344). Отуда, само уколико користи свијест као дар Божији човјек је у стању да препозна „дух времена“ и да сачува себе као личност. ТП допушта разливање граница личности при растварању у Апсолутној свијести.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Ради достигнућа васељенских циљева, који су повезани са поробљавањем читавог човјечанства, увелико се користе могућности културе, посебно умјетности и психологије. Стварање „медиареалности“ наглашава управо све те (све експанзивније) могућности научно-техничког прогреса, коме са тачке гледишта секуларне свијести није потребна Божија помоћ. Могућност употребе различитих психотехника измјене свијести код нецрквених људи доводи до одбацивања религиозног погледа на свијет и моралних вриједности.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Важно је напоменути да управо ТП претендује на нове представе о духовности. С. Гроф истиче да се ријеч „духовни“ не односи само на религиозно искуство, него и на све оне људске функције и пројаве чија је заједничка особина – однос према вредностима вишим од уобичајених. Те више вриједности су сљедеће: етичке, естетске, херојске, хуманистичке или алтруистичке (види нап. 10, стр. 30). У исто вријеме предлаже се пројекат религије „будућности“. Задатак спасења људске душе у ТП не постоји, јер оно тамо нема никаквог смисла: душа се замјењује психом, религија постаје појединачна форма ИСС. Преподобни Јустин (Поповић) пише да ван Цркве, ван Тијела Богочовјека, човјек постоји са свим својим слабостима, у њему и око њега је гријех, смрт, ђаво. Човјек се својом дјелатношћу мучи, и покушава да се спасе и ослободи себе од мука, зла и ужаса кроз науку, философију, културу, умјетност и технику (види нап. 8).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Трансперсонална психологија – која је на себе привукла пажњу од момента њеног образовања добрим намјерама у области науке, културе, психотерапије и чак духовности – није могла избјећи пораз од окултизма и сатанизма, који су од почетка били положени у њене темеље. То потврђује и картографијом свијести, коју је разрадио С. Гроф, а која претендује на то да омогућује најпотпунији опис човјекових психичких стања, укључујући религиозне, мистичне и паранормалне феномене. Слична картографија је неопходан инструмент контроле и утицаја на људску свијест. Низ трансперсоналних искустава (океанске сексуалности, суицида, ритуала Црне мисе, Шабаша вјештица) има отворено богохулни и сатански карактер (види нап. 10, стр. 102). „Достигнућа“ ТП доприносе оној појави коју описује Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић): „...на духовном плану, плану људске психе, може се говорити, прије свега, о унутрашњем непрекидном процесу, који на невидљив начин утиче на све слојеве друштва како на индивидуалном, тако и на колективном нивоу“ (види нап. 2).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>У психологији је учињен покушај стварања нове научне парадигме ТП, која предлаже нови модел устројства свијета, по коме је зло од почетка положено творцем, тј Апсолутном свијешћу. Поимање зла и добра је истозначно, нема критеријума моралности. Човјек је сатјеран у угао: архетипски принципи – добро, неутралност и зло – сами по себи представљају неодвојиви дио творевине, они су обавезни елементи космичке игре. Из тог разлога зло је немогуће одстранити из устројства Васељене (види нап. 4, стр. 126). С. Гроф, један од оснивача ТП, заснива своје дедукције на основу прихватања слике свијета коју му дају источна философска и мистична учења (види нап. 10, стр. 104).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Свети Николај Српски посебну пажњу посвећује проблему хиндуизма. Он открива једну од главних интрига лукавога: „И сатана, непријатељ Христов, дан и ноћ виче на свим језицима и на свим паганским универзитетима: Не вера, него знање. А то знање, то индијско жнани, не означава ништа друго осим изједначавање добра и зла, изједначавање Браме и Шиве, Бога и ђавола. Ту реализацију наведеног, видимо код пророка Језекиља о паганима: Не разликују свето од оскрнављеног, и нечисто од чистога не распознају (Јез. 22, 26)“ (види нап. 12).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Оснивачи и пропагатори ТП не желе да говоре ни о хришћанству, нити и о једној свјетској религији. Они не разматрају појам вјере, али зато посебан значај придају психолошком и езотеричком знању, изучавају и примјењују источне праксе окултног садржаја, које омогућавају брзо увођење човјека у измијењена стања свијести. Свети Николај Српски овако објашњава процеса прелести и пада савременог човјека: „Лажне мисли, лажне ријечи, лажна осећања, лажне жеље – то је свеукупност лажи, која нас води у небиће, илузије и богоодрицање. Са тог пута нема повратака без тешког животног потреса, док човек не ослијепи, слично Савлу, не падне на земљу и док га Бог не подигне из прашине и немоћи и не врати му вид“ (види нап. 11, стр. 71-72).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Према ријечима С. Грофа, свијетом управљају матрице, тј, неке форме Апсолутне свијести. Тај став потпуно објашњава сљедећи карактеристични примјер фалсификовања прогреса – демонизацију друштва као облика лажног разумијевања религиозне „слободе“, која доприноси духовном и моралном растакању омладине, одвлачећи је од Бога. Облици и начини демонизације добијају све израженији и отворенији карактер. Свети Николај Српски својевремено је пророчки објаснио ситуацију: „Нико не устаје против других религија и њихових оснивача. Антихристи наших дана ћутке пролазе мимо других веровања, које није створио Бог, већ људи. Они упућују своје стреле само на Цркву Христову, која јесте стуб и тврђава истине“ (види нап. 14, стр. 60).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Оцјењујући значај и утицај културе на савременог човјека, митрополит Амфилохије (Радовић) истиче да „савремена култура од самог почетка тежи да овлада свијетом путем насиља. Њој својствена похлепа, и од ње рођена технократска цивилизација, поставили су човјека пред озбиљну опасност – да постане роб сопствене креације, и раније или касније се нађе у метафизичкој усамљености, одвојен не само од свог Првоисточника него и од других људи и од свијета који га окружује. Све то уноси у савременог западног човјека немир и жеђ за спасењем“ (види нап. 1).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Напоменућемо сљедеће особености трансформације културе у другој половини 20. вијека: 1) долази до формирања контракултуре, чијом се кулминацијом, према општеприхваћеном мишљењу сматра 1968. година. 2) у потрази за самим собом и новим осјећањима постаје модерно „поклоништво у земље Истока“. У вези са тим долази до процеса промјене дубинских и фундаменталних поставки и оријентација у самој култури, мијења се њен тип. (види нап. 10, стр. 20)</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Свети Николај Српски је на јединствен начин одредио духовни принцип служења умјетности и културе на спасење или на погибију човјека: „Сва уметност и сва култура могу бити на служење лажи исто као и на служење истини, на служење сатани, као и на служење Богу. Сва уметност и сва култура до Христа служили су сатани. <...> Уметност и сва култура било које епохе имају вредност не саме по себи, него по божанству којему служе“ (види нап. 12).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Многе од „новаторских“ идеја савремене психологије већ су нашле реално оваплоћење у савременој музици и филму. Тако на примјер у филмовима „Матрица“, „Аватар“, „Сумрак“, као и у другим савременим дјелима јасно се прате три теме: 1) на челу свијета стоји зло у било ком облику, 2) потребан је развој и креирање вјештачког интелекта, 3) неопходно је откривање кључа људске свијести за управљање свијетом. Несумњиви успјех остварују филмови страве, трилери и фантастични.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Широка распрострањеност фалсификата културе постала је могућа захваљујући осиромашењу духовности, тежњама човјечанства ка потрошачком односу према материјалном свијету, укључивањем у широко распрострањену игру новог мистичног звања, могућности учешћа у тој игри свакога који жели, добијање нових способности и утврђивање себе у друштву. Преподобни Јустин (Поповић) примјећује важну црту савремене европске културе: европски је човјек, у својој културо-манији, претворио Европу у фабрику идола. Пошто је сваки успјех постао идол, онда је наше вријеме вријеме идолопоклонства (види нап. 8). Један од популарних идола садашњице јесу разноврсне компјутерске игрице.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Представници науке који се баве истраживањем савремене културе у њеним различитим аспектима, сматрају да је развој средстава масовне комуникације обезбиједио могућност за мијешање и унификацију најразличитијих култура, религија и стварања на тој основи „постмодернистичке“ и еклектичке медио-религиозности (види нап. 13). Средства масовног информисања дају могућност да се манипулише информацијама на религиозну тему, користећи материјале из искуства како свјетских религија, тако и окултног, езотеричког и секташког садржаја. То даје могућност за даљи развој интересовања за паранормалне феномене и магију. Нема духовне анализе разматраног материјала.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Савремени човјек који се усмјерио на ИСС и укључио у езотерију Истока, не размишља о томе какав културно-вјерски фалсификат му предлажу праксе савремене психологије. Свети Николај Српски даје дубоко духовну оцјену култних структура Истока: „Човек мора да се одушевљава величанственим пагодама у Индији, пирамидама и храмовима у Мемфису и Карнаки, светилиштима у Асирији и Јелади <...> али човек мора да заплаче од досаде и стида, када слуша коме су та светилишта посвећена. Змијама и крокодилима, мајмунима и биковима, фантазијама и баснама“ (види нап. 12).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Једини вид културе који има могућност да учествује у дјелу спасења човјека и да утиче на његово морално и духовно васпитање јесте православна култура. Садржај те културе објелодањује преподобни Јустин (Поповић): „Богочовечност јесте једина категорија, кроз коју се манифестује сва многострана делатност православне културе, која почиње од Богочовека, а завршава се идеалним потпуним обожењем човека“ (види нап. 8).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>За масовну културу карактеристичан је неозбиљан однос према вјерским традицијама, које се посматрају као спољашњи, стилски, необавезан комплекс идеја и ритуала, које је могуће „реконструисати“ различитим редосљедом. (види нап. 13). Ситуација се додатно погоршава тиме што облици које човјек бира у савременој култури, нијесу регулисани нормама понашања.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Ј. В. Рижов пише о томе да савремено масовно друштво оправдано страхује од трансцендентног које није под његовом контролом. Али сама материјална реалност не може да удовољи његовим растућим захтјевима. Он наглашава: „Излаз је нађен у супституцији трансценденталног виртуелним, а посебно у замјени традиционалних религија новом религиозношћу. Управо, виртуелна реалност је важно средство за безболан прелазак од сензуалног типа културе ка култури идеалистичкој, интегралној“ (види нап. 13) Примјењивањем технологије виртуелне реалности не узимају се у обзир повратне негативне посљедице трансформације свијести и психе човјека.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Свети Игњатије Брјанчанинов износи истовјетне услове који су покварили прве људе: „Пад човјека десио се уз подсредство активног опитног познања зла, у асимиловању зла у себе“ (види нап. 6, стр. 354). Пад савременог човјечанства наставља се по тим истим законима, који су познати од оснивања хришћанства, само при суптилнијим и софистициранијим махинацијама лукавога.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Резултати фалсификата које човјечанству предлаже „дух времена“ већ се показују у пуној снази: 1) на социјалном, економском и културном нивоу држава долази до доминације уско егоистичких личних и групних интереса; 2) велики дио савремене свјетске политичке и економске елите схвата развој цивилизације као неограничено увеличавање потрошних добара за „изабране“ на рачун осиромашивања већине; 3) све мање је доступно добијање доброг образовања; 4) снижен је ниво физичког и психичког здравља становника свих земаља: депресија, нервозе и пострауматска стресна растројства постају норма, широко су распрострањена психосоматска обољења; 5) институција породице налази се у дубокој кризи.</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Митрополит Амфилохије (Радовић) напомиње да наше вријеме одликује невиђени у историји бунт против било каквог ауторитета и „старатељства“. Било који ауторитет – религиозни, морални, друштвени, породични – доведен је у питање и преживљава кризу. Та криза је такође захватила област васпитања, васпитне циљеве и вриједности (види нап. 2).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Читав живот човјечанства, у било којој етапи његове цивилизације, повезан је са историјом која има директан однос према формирању религиозних вјеровања. Свети Николај Српски даје дубоку и истовремено широку оцјену утицаја „духа времена“ на историју: „Главни садржај историје састоји се у дефинисању односа људи према Богу. Све остало су само епизоде или фрагменти главнога“ (види нап. 11, стр. 113).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Кроз сву историју земаљске цивилизације човјечанство увијек стоји пред избором: „У чему наћи смисао живота и достићи пуноћу свога бића – у Богу или у самом себи, тј. у створености свог бића и у другим истим таквим бићима око себе? Што значи – у Богу и у животу по Његовом благослову или ван Бога, противно Његовој вољи и заповјестима“ (види нап. 2). Свијет се удаљио од Бога, зло у синовима противљења (Еф. 2, 2) успијева на путу богоборства и христоборства. Савремени човјек није у стању да објективно оцијени свој живот са духовне позиције, а отуда ни да се самостално одупре агресији духа времена. Преподобни Јустин (Поповић) показује јединствени источник, који је способан да се супротстави томе духу: „Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена – Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесетог века он се јавља као најречитији протест против духа нашега времена, против кнеза овога света (Jн. 14, 30)“ (види нап. 7).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Савремено друштво нуди човјеку мноштво начина да побољша своје квалитете ради промовисања и утврђивања у друштву. Говорећи другим ријечима, у пуном јеку је борба за опстанак, за „мјесто под сунцем“. Свети Николај Српски позива да се не предајемо илузији која се зове „борба за живот“. Ове ријечи имају смисао само ако значе „борбу за Бога“, иначе оне су бесмислене. Ко је нашао свој живот у Богу, за њега не постоји никаква борба за живот (види нап. 11, стр. 88).</span></p><p><span style="white-space: normal;"><span style="white-space: pre;"> </span>Човјек који прима дух времена без расуђивања, чини гријех сматрајући га врлином. Он није у стању да разликује духовна стања, долази до пораза његове свијести, тј. душе. Човјек губи везу са Источником спасења. Свети Николај Српски позива палог и заблудјелог човјека да иде за Водичем – Христом: „Путници су дужни да извршавају упутства свог водича, иначе ће скренути са пута и погинути. Посебно строго морају извршавати сва упутства Водича, од најважнијих до најмањих, на уском путу који води у вечни живот, у Царство небеско“ (види нап. 12).</span></p><p></p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhbcUeN6DVo6dh3IXAWNO6XIVP9NRy8KFUqWNHveT47_7F3U3kpolho8aV8ZAANjiMi6WVEtJgNNJ5c4Tmi4L9KD9DtiBtQy05Ue6v1qJNuVZ6qn4XWartnxOGBOF2kzb9ZCPVX8pV3Wx4k2J06HbYyCYQKVN4D33pJL3Az3EDR5ftIEk1-KjCxobaQBa0o/s1080/duh%20vremena.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="694" data-original-width="1080" height="411" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhbcUeN6DVo6dh3IXAWNO6XIVP9NRy8KFUqWNHveT47_7F3U3kpolho8aV8ZAANjiMi6WVEtJgNNJ5c4Tmi4L9KD9DtiBtQy05Ue6v1qJNuVZ6qn4XWartnxOGBOF2kzb9ZCPVX8pV3Wx4k2J06HbYyCYQKVN4D33pJL3Az3EDR5ftIEk1-KjCxobaQBa0o/w640-h411/duh%20vremena.jpg" width="640" /></a></div><p></p><p>Закључци:</p><p>1. Дух времена – главна духовна карактеристика савременог свијета.</p><p>2. Радови српских светих отаца дају методологију очувања људске цивилизације кроз духовност и православље.</p><p>3. „Достигнућа и успјеси“ духа времена доприносе губитку моралности, извртању и замјени културних и вредносних оријентира у људској свијести, и духовно-моралној прелести.</p><p>4. Фактички садржај резултата дјелатности духа времена је очигледан примјер делатне и опитне спознаје зла коју поседује савремени човјек.</p><p>5. У радовима преподобног Јустина (Поповића) предлаже се нови поглед на свијест, што може бити корисно за рјешавање актуелних духовних, моралних и психолошких проблема садашњице.</p><p><br /></p><p>Писао: Јеромонах Максим (Е. Г. Попов), кандидат богословља, манастир Светога Јована Богослова, Саранска митрополија.</p><p>Текст „Дух времена“ представља дио докторске дисертације јеромонаха Максима, „Допринос Српске Православне Цркве (XX–XXI вијек) у методологији теолошке анализе духа времена“. Консултант јеромонаху Максиму у раду на докторској дисертацији је +митрополит Амфилохије.</p><p>Превела са руског Марија Живковић</p><p><br /></p><p><i>Текст преузет из часописа Светигора, број 237, јул 2014. године</i></p><p>_______________________________________________________</p><p><b><span style="font-size: x-small;">НАПОМЕНЕ</span></b></p><p><span style="font-size: x-small;">1. Амфилохије (Радовић), Митрополит црногорско-приморски. Сусрет савременог Запада са источним сотириологијама</span></p><p><span style="font-size: x-small;">2. Амфилохије (Радовић), Митрополит црногорско-приморски. Очинство, оцеубиство и васпитање</span></p><p><span style="font-size: x-small;">3. Гостјев А. А. Психологија и метафизика иконичне сфере човјека. М. Генезис, 2008 – 459 с.</span></p><p><span style="font-size: x-small;">4. Гроф С. Духовна криза: Када преобликовање личности постаје криза/ С. Гроф (и др.)</span></p><p><span style="font-size: x-small;">5. Дух времена (покрет). Материјал из Википедије – www.thezeitgeistmovement.com</span></p><p><span style="font-size: x-small;">6. Св. Игњатије Брјанчанинов, Аскетски опити: Књига друга – М. Благовест, 2001 – 431. Стр.</span></p><p><span style="font-size: x-small;">7. Св. Јустин (Поповић), О духу времена</span></p><p><span style="font-size: x-small;">8. Св. Јустин (Поповић), Православна Црква и екуменизам</span></p><p><span style="font-size: x-small;">9. Св. Јустин (Поповић), Сабрана дјела</span></p><p><span style="font-size: x-small;">10. Максим (Попов Е. Г.), јеромонах, Анализа и критика ванконфесионалног мистицизма као методолошке основе трансперсоналне психологије.</span></p><p><span style="font-size: x-small;">11. Св. Николај Српски. Мисли о добру и злу</span></p><p><span style="font-size: x-small;">12. Св. Николај Српски. Теодул или раб Божији</span></p><p><span style="font-size: x-small;">13. Рижов Ј. В. Нова религиозност у савременој култури.</span></p><p><span style="font-size: x-small;">14. Св. Николај Српски, Жетве Господње</span></p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-27958342999310405672023-04-22T06:00:00.003-07:002023-04-22T11:28:51.986-07:00Религиозно писмени и духовно празни<p>Када погледаш око себе, са болом у срцу видиш: људи постају све више нетрпељиви, несаосетљиви. Разлози, који су довели до те појаве су различити: економске тешкоће, раскош малобројних и сиромаштво већине, ниски ниво културе и морала, конфликти на међунационалној основи, несигурност за сутрашњи дан. Због ситница настају свађа, на први мах се сручују увреде и раздраженост.</p><p>Пастирско искуство показује: човек који, не показавши се у својим душевним особинама, почео је да зида здање духовних врлина, чак верно следећи светоотачким саветима, подижући такву стену гордости и егоизма, коју је после изузетно тешко срушити. Седамдесетогодишњи прекид у прејемству православног живота довео је до појаве, о којој сада треба говорити на сав глас. Не поставши људима љубећим, брижним, добрим, искреним, многи верујући су почели о себи да мисле не само као о црквеним, не само православним, већ у свему, без изузетка, исправним…</p><p>Плодови нашег “уздржања” – то су често разрушене породице, које су мање или више биле срећне, до “уцрковљења” једног од супружника… Плодови наше “побожности” су наши ближњи, који су, преставши да буду неутрални по питањима Вере, почели да буду њени непријатељи.</p><p>Може бити, да смо ми криви за то, а не “они”?</p><p>– Да, али на нама као да се испуњава Писмо…</p><p>А ако искреније погледамо на ствар? Ето, на пример, ти си постала верујућа, а муж пије?</p><p>– Ја читам за њега акатист “Неупивајема чаша”.</p><p>За њега или против њега? Љубиш ли га за време читања? У чему се конкретно пројављује твоја љубав?</p><p>– А како да љубим њега, пијаницу? Не жели да иде у цркву, не жели да се венча…</p><p>Ето, такав је дијалог… Не остваривши се у супружничком животу, у очинству, у материнству, не научивши се да будемо захвална деца, отвореним, верним, љубећим људима, ми тражимо духовно, али нам се духовно не даје. Служећи се јако коришћеним механизмима за достизање постављених циљева у световном животу, достижемо нешто у црквеном животу: једни – свештенички чин, други – радно место у сферама које су повезане са Црквом, трећи – привилеговани положај у најближем кругу врло поштованих духовника у народу. Али се при том не решава главно питање – због чега?</p><p>Жеља да се “постане”; схватање црквеног живота као тла за самоутврђивање, не дају нам да видимо главно – где је у свему томе место Христу, подвигу, жртвеној љубави према ближњем, коју је Он заповедио?</p><p>Старац – отац Алексеј Мечев је говорио о односима са ближњим следеће: “Будите топлота и светлост за оне који вас окружују; старајте се у почетку да загрејете породицу, трудите се над тим, а затим ће вас ти напори тако привући, да ће вам већ бити узак круг породице, и ти зраци ће временом захватати све нове и нове људе, и круг, освећиван вама, ће се све више повећавати.”</p><p>Рекли би, све је постављено на темељу правилних формула: изрека Светих Отаца, савета и благослова духовника. При томе, гордост оних који нас окружују ће се пратити и откривати, а сопствена – никада. Аскетика без љубави је налик на замак Снежне Краљице – хладан, неприступачан, али споља прекрасан.</p><p>Иза спољашње црквености, иза црквене терминологије: “праштајте”, “благословите”, “слава Богу”, иза црквене проблематике (борба са екуменизмом, масонством, секташтвом) људи понекад желе да се сакрију од покрета у дубину, од сусрета са истинским самим собом. Немамо никакве користи, ако уцрквенивши се, не засветлимо љубављу.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjJOhm7rDi6yD9YseZEqiwyMKtIYOZLELf3WhENOjugPi5XEbAkro9mMs6DUMhM79HWMOIbuZazWufyWI9MvDnuuqeoRmvaeEX43pFGN65rp23uF_Jd58mAQNUGCL5iINLddM9tJFQnXGXspA3f6JbE1HI8iAV0TUB8MS-IkI7vtQYgU5jls1f1qb30AA/s3940/IMG_20230422_202821.jpg" imageanchor="1" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="2255" data-original-width="3940" height="366" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjJOhm7rDi6yD9YseZEqiwyMKtIYOZLELf3WhENOjugPi5XEbAkro9mMs6DUMhM79HWMOIbuZazWufyWI9MvDnuuqeoRmvaeEX43pFGN65rp23uF_Jd58mAQNUGCL5iINLddM9tJFQnXGXspA3f6JbE1HI8iAV0TUB8MS-IkI7vtQYgU5jls1f1qb30AA/w640-h366/IMG_20230422_202821.jpg" width="640" /></a></div><p>“Нико не би остао незнабожац, ако би ми били истински хришћани” – рекао је Јован Златоусти. Ако је у неверујућој породици један човек поверовао, он има само један начин да остале приведе Вери – ако се не буде отуђивао од њих и супротстављао себе “чистог” осталим “грешницима”. Ако он каже: “Нећу доћи на вашу пијанку, празнујте ваш породични јубилеј без мене, ја постим!”, он ће заувек остати једини верујући у породици. Ако он у сваком прикладном и неприкладном случају буде “проповедао” – такође ће остати једини.</p><p>Запамтите – насиље ради љубави, убија љубав.</p><p>Али ако они примете, да твоја Вера помаже решавању породичних проблема, ако они виде да се из храма враћаш светлији него у одласку тамо, ако виде да је твој свет постао дубљи и богатији од света читалаца новина – “гутача празнине” – тада ће Вери постепено да приђу сви ваши ближњи. Учите децу пре свега, не како да правилно узму благослов од свештеника, већ како да устану старијој особи, да додају руку жени која излази из аутобуса, и да све то чине ради Христа. Пре приче о Небеској Отаџбини, научите децу да љубе своју земљу. Религиозно васпитање почиње не онда, када мајка дете учи молитви Оче наш, већ када отац учи сина да захвали мајци за опрану кошуљу и припремљено јело. Намерно се нисам дотицао духовне дубине, која се пројављује у човеку по мери његовог уцрковљења. Ово је био покушај да подстакнем читаоца да се снађе у душевном зидању себе самога.</p><p>И ако вас за време читања изненада питају за неку услугу, прекините читање, сачекаће вас. Испуните људску молбу, тим пре, што Сам Господ Исус Христос, кроз ближњег моли за помоћ.</p><p>Отац Александар Овчаренко</p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-50670897527626802422023-04-11T11:07:00.006-07:002023-04-12T08:19:41.499-07:00Еуфорија<p>Господе, ја сам вечно уплашен од галаме јерусалимских улица и никад способан да до краја идем за Тобом. Ти, иако си знао шта се дешава (и шта ће се десити), надвладао си своју бол, који је постао бол свих нас. Бол и страх од људске еуфорије.</p>
<div align="left"><p dir="ltr">Та јерусалимска еуфорија утиснута је у генетски код човечанства. Еуфорија је увек лажна и краткотрајна и увек са собом носи издају. Онај ко је осећао еуфорију осећа се изданим када она прође, а онда издаје оно због чега је био еуфоричан. Људска слабост зато налази што више „жртава“ да у њих пројектује своју потребу за еуфоријом. Човек се еуфорично везује за фудбалске тимове или репрезентацију, да би ту исту екипу касније на најтежи начин вређао; за политичке системе, идеологије и револуције – да би када идеолошку еуфоричност покоси реалност постао циник и нихилиста; еуфорично улази у пословне пројекте да би се касније ограђивао од њих кад крену да пропадају. Али најтеже – еуфорично се везује за своју идеју о неком човеку а онда се ограђује од њега или га напада када схвати да овај није испоштовао његову идеју о себи.</p></div><div align="left"><p dir="ltr">Тако је било и тако је и данас са Христом. Када на згаришту свих наших разочарења пронађемо Христову Светлост, и када се свом душом вежемо за Њега, овај генетски материјал нас не напупшта тако лако. И када наша душа пева Господу најлепше славословље у својим најинтимнијим молитвеним тренуцима, ми смо и даље они са јерусалимских улица који пет дана након палминих гранчица бацају камење. Већ кроз кратко време, када нас моменти славословља и благодати напусте, похулићемо на Њега. Ако не директно – роптаћемо на ситуације, живот, околности; друга имена за Његову промисао над нама. Покушаћемо, као Јевреји под крстом да му објаснимо да је све погрешно схватио, да није оправдао наша очекивања...</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjs9Z1EZFOk27ahL_RXsdIGhwClxYsF7VK_n__SpremYSlUdtLDUu2v1OJr7-QW5PNVbJC_JyBrucMc0nqIhIu7KWQdYxYjOz2As-YNIDLo6X2bQaMouJfzVvkI0t4wD75qpsSGbjAYUXd1Xlmcc5baPGsPQlLbdMY2LYHaukoSu1tQ-oG8d-FPpIRZJQ/s968/euforija.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="656" data-original-width="968" height="271" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjs9Z1EZFOk27ahL_RXsdIGhwClxYsF7VK_n__SpremYSlUdtLDUu2v1OJr7-QW5PNVbJC_JyBrucMc0nqIhIu7KWQdYxYjOz2As-YNIDLo6X2bQaMouJfzVvkI0t4wD75qpsSGbjAYUXd1Xlmcc5baPGsPQlLbdMY2LYHaukoSu1tQ-oG8d-FPpIRZJQ/w400-h271/euforija.jpg" width="400" /></a></div></div><div align="left"><p dir="ltr">А онда се, кроз наше бесмислено роптање, пробија Његов благи поглед и засијава Његова светлост да разбије мрак који смо сами створили сматрајући да нам је од Њега наметнут. Када нас коначно измасакрирају сва наша лутања, када наша душа заличи на Њега у оном другом делу јерусалимске шетње, тада опет можемо да закликћемо од радости – јер имамо <b>таквог</b> Бога! Таквог коме не досаде наша посртања, који нас неуморно подиже у страдањима, који на све наше идеје о Њему и наша разочарења у њих одговара истом љубављу.</p></div>
<div align="left"><p dir="ltr">Како су суштински различите еуфорија и радост? Еуфорија је увек празна, насилна, вештачка, агресивна, гласна – и увек резултира празнином. Радост је свепрожимајућа, тиха, непрекидна, природна – и увек се умножава, појачава и траје. Еуфорија је везана за пролазно, зато и доживљава нагла севања и нагле падове. Радост је везана за Вечност а не за овоземаљске осећаје. Јер по речима Тешких боја: „<i>Ја не свијетлим, ја сијевам</i>“ – радост светли а еуфорија сева!</p></div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-88928673736693961552023-04-05T08:29:00.000-07:002023-04-05T08:29:17.523-07:00Сваки чин стварања је побуна против модерног света<p>Често смо чули да је човек створен по лику/подобију/обличју Божјем. Шта то значи? Да ли се то односи на нашу физичку сличност и уподобљавање Творцу? Бити по обличју Божјем значи да попут Бога имамо могућност стварања. Новога живота или твари (креације).</p>
<p dir="ltr">Ако се у данашњем свету само конзумира, ако не постоји моменат стваралаштва, оно што је исконско људске душе, такав свет није ништа друго до пролазне прашине, у којем не остаје ништа иза нас. Када кажемо да је свет занемарио суштину, занемарен је како Бог тако и уметност/стварање. Суштинска уметност, а не она модерна у којој било шта можемо прогласити за исту (пример инсталација).</p>
<p dir="ltr">Препознати оно боголико (=христолико) у себи значи да смо се укључили у процес стварања. Од оних великих дела које ће одјекнути у вечности, до оних малих и свакодневних, лепих и позитивних, које ће оставити траг за нама. Слобода и дар стварања јесу најлепши поклон који смо добили од Створитеља. Уколико се одвојимо од цивилизације конзумената и својим стварањем улепшамо свет (свет као Божију творевину), већ тада вршимо дело Божје. У чему по речима јеромонаха Серафима Роуза, треба пожурити, јер је „касније него што мислите“.</p><p dir="ltr">Уколико сагледамо модерно друштво, концепт слободног света (у греху слободног), које неки можда и са правом називају „постхришћанским“, свугде видимо агресивну контролу стварања. Почевши од контроле рађања, које одавно постоји на истоку (попут Кине), али све више узима маха и на западу као симбол прогреса и просвећености. С друге стране, човек се системски обликује као конзумент уместо као стваралац. Од младих који фанатично хрле у јефтину забаву и изласке, до старијих којима у борби за преживљавање остаје таман толико времена да се укључе у токове конзумеризма, најчешће оног духовно најјефтинијег садржаја, од којег нас дели једно дугме даљинског управљача.</p>
<p dir="ltr">Уколико жели, човек се може одупрети идеологији конзумеризма и препознати своје дарове и таленте. Свакоме је дато нешто. Да своје креативну (стваралачку) енергију усмеримо на музику, сликање, писање, вајарство, фотографију, занат или било коју другу врсту креативног рада из којег исходи нова твар коју остављамо човечанству. <b>Стварати, значи ући у домен бесмртног.</b> Јер по речима А. Тарковског: <i>„Истински уметник увек служи бесмртности трудећи се да бесмртним учини свет и човека у свету.“</i></p>
<p dir="ltr">+ СС +</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgVwhxO7H_TQ-CbCOxTd9FXXVaK-FkFJVd3qBfF3P0_3OxPfHRlk2rP1EvpEyg9RiuIeyza8eII-HSTxnMv1cXtAZ8nceGgiZ4_47d00ItYvO3Ng_yC9kWz5bZnrDmeoCzu1XUt0_Z5s5H3yZ25xtKaq6vONdCxY5IGYx_vs98G6PUvWQe9KyUfs85aGw/s636/IMG_20230405_153806.jpg" imageanchor="1" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="636" data-original-width="627" height="400" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgVwhxO7H_TQ-CbCOxTd9FXXVaK-FkFJVd3qBfF3P0_3OxPfHRlk2rP1EvpEyg9RiuIeyza8eII-HSTxnMv1cXtAZ8nceGgiZ4_47d00ItYvO3Ng_yC9kWz5bZnrDmeoCzu1XUt0_Z5s5H3yZ25xtKaq6vONdCxY5IGYx_vs98G6PUvWQe9KyUfs85aGw/w394-h400/IMG_20230405_153806.jpg" width="394" /></a></div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-81627203256053267422023-03-03T09:43:00.005-08:002023-03-03T16:28:28.535-08:00За светом или за Христом<p>Свет се темељи на лажи. Отац овога света је онај који први у себи зачео лаж, и који својим болесним, трулежним и мртвим семеном оплођује све оне који се одвајају од истине. А истина је у Цркви.</p>
<p dir="ltr">Црква је стуб и тврђава истине. Огњени стуб и тврђава опасана и сазидана од огња. Духовног и благодатног огња. И ми се у њему налазимо. И сва наша лаж, све наше прелести, све наше обмане, слободно баците у овај огањ, немојте да се стидите, немојте да се плашите, немојте да се двоумите. Слободно, сву своју лаж баците, предајте овом огњу. И ослободимо се и живимо у истини, потпуној истини, апсолутној истини.</p>
<p dir="ltr">Јер је моћна као тврђава коју је Господ сазидао на Себи. Не на песку и не на људској жртви, на људској крви, него на Својој крви! На крви Богочовека Исуса Христа. На крви Сина Очевог. А оно што је сазидано на крви Очевога Сина, Отац чува и Дух Свети покрива. И сваког оног који прилази и свој живот зида на том камену, хранећи се са тог чокота, примајући животворне и вечно живе сокове, укључује се у тај вечни и бесмртни крвоток Богочовенаског тела, то јест Цркве православне, и бива вечно жив.</p>
<p dir="ltr">И сведочи да је она понуда коју нам свет нуди лажна понуда. То што су је многи прихватили, и што на изборима у демократским системима највећи број гласа за лаж, то не значи да је лаж постала истина. Јер никад то није био нити може бити критеријум истине.</p>
<p dir="ltr">Истина је у Тројици. Не у три милиона. И у три милијарде живих лешева, синова ђавољих. Истина је у Тројици. У Оцу, у Његовом Јединородном и ради нас оваплоћеном Сину, и у моћном Животворном Духу Светоме. И у свима онима који се Животворној Тројици поклањају. Не било како и не на било којем месту, него у Цркви Живој, у Цркви Апостолској, у Цркви Христовој и Цркви Православној. И у њој не било како, него онако како је Отац благоизволио, како нас је Син научио и како нас је Дух Свети укрепио.</p>
<p dir="ltr">А како то бива, браћо и сестре? Кроз литургију. Јер син Царства, он зна важност недеље. И зна узвишеност Божанствене литургије. И као такав не може да допусти себи да буде одсутан. Да изађе из те тврђаве, из тог огњеног стуба истине.</p><p dir="ltr"><br /></p>
<p dir="ltr">Јеромонах Рафаило Бољевић</p><p dir="ltr">
<i>Транскрипт беседе у манастиру Подмаине</i></p><p dir="ltr"></p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgJ7R7VkhkAFI0-GlbwR1KmBO0xNMPBz45qisrt1tF8qRSvMu2KhsJGQ_FE8inRRL4LUY9by-Aga_qKBCac10axHejAlNAko4x57KJ2kwzu1Q3tKn7MpS1pneGcvy6c2cZE3KomwoYi5dA81G5JpjDFBH17bOP78oDjSAfBir02h7IoRPOGFVq251zQRg/s1080/IMG_20230222_224707.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="1007" data-original-width="1080" height="373" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgJ7R7VkhkAFI0-GlbwR1KmBO0xNMPBz45qisrt1tF8qRSvMu2KhsJGQ_FE8inRRL4LUY9by-Aga_qKBCac10axHejAlNAko4x57KJ2kwzu1Q3tKn7MpS1pneGcvy6c2cZE3KomwoYi5dA81G5JpjDFBH17bOP78oDjSAfBir02h7IoRPOGFVq251zQRg/w400-h373/IMG_20230222_224707.jpg" width="400" /></a></div><p></p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-44802684282266839132023-02-12T03:06:00.004-08:002023-02-12T03:06:45.214-08:00Јеси ли ти заиста блудни син?<p dir="ltr"><i>„И не могу да кажем да не жалим</i><br />
<i>да опет све исто бих, </i><br />
<i>на многе ствари не бих </i><br />
<i>ни да помислим </i><br />
<i>а камоли да их поновим.“</i><br />
– Горибор, Хоћу да живим</p><p>Чини се да је у нашем времену Црква препуна „блудних синова“, што није необично знајући околности у којима смо живели и чињеницу да и поред све традиције ми суштински нисмо црквен народ. Са падом безбожничке комунистичке диктатуре, а данас са доступношћу информација, повећава се број људи који након лутања и скретања проналазе себе у окриљу Цркве.</p>
<p dir="ltr">Ово је, наравно, ствар која радује. Ипак, приметно је да причу о блудном сину велики број људи доживљава парцијално. Данас као да је пренаглашен елемент Божије милости при синовљевом повратку у дом, а као да се заборавља елемент синовљевог покајања. Тако се одлази у огромне дубине тумачења момента када отац шири руке, радује се, коље јагње, чак се тумаче и „они“ који би у нашем окружењу требало да буду други син, али као да се заборавља да се оде у дубину покајања. Формира се утисак да је довољно „само“ пријавити се као блудни син, и као по дифолту ставља се прстен, облачи одело итд...</p>
<p dir="ltr">Можда је неопходно скренути пажњу да је и покајање у православној традицији јако дубок појам. Блудни син није (само) прича о очевој љубави, већ и прича о синовљевом покајању. А то је оно што ређе чујемо. Сви бисмо волели да непрекидно слушамо о томе како нас – шта год радили – Бог чека назад. И то је истина, али запитајмо се да ли ми то калкулишемо са Богом? Нека ме још мало, ушушканог у греху.</p>
<p dir="ltr">Зашто немамо снаге да признамо да је та очева љубав, она која нас поражава! То је она љубав која ти учини да те боли сопствено постојање, да би учинио све да не носиш ново одело и прстен, да се склони оно јагње са стола, да навучеш на себе врећу и одеш у њиву да одрадиш све оно што си претходних година пропустио? </p>
<p dir="ltr">Данас у Цркви као да имамо поносне блудне синове! Као да је блудни син постао црквени имиџ, па се неретко са симпатијом прича о градовима из којих си се вратио, притом опет једино величајући Очево милосрђе. То сведочи само да нема истинског покајања, већ је све на нивоу позерства и самозаљубљености. Онај ко је истински осетио путовање блудног сина, ко је просипао са блудницама и јео у свињцу, неће вам са поносом причати о својим авантурама.</p>
<p dir="ltr">У контексту блудног сина, данас се често кроз Цркву пропагира једна (полу)истина – да нас Бог воли онакве какви јесмо. Али заборавља се још нешто – да Бога <u><b>боли</b></u> онакви какви јесмо! Да га наше самољубље жалости, да га поново распињемо китећи се својим фрустрацијама и величајући своје комплексе, украшавајући себе духовном трулежношћу. </p>
<p dir="ltr">Осећај да смо повредили милостивог Оца мора да изазове у нама срамоту. Тај наш „стари човек“ који се вратио из далеког света, не сме да остане са нама ни у траговима! Са њим нема компромиса! „Греси моји стена су између мене и доброте твоје“, вапи молитвено свети Јефрем Сирин. „Но стена грехова мојих разара се сузама и скрушеношћу“. Уперимо зато оружје покајања – сузе – ка тој стени.</p>
<p dir="ltr">У супротном, Очева доброта која нас је примила назад у дом, опет ће остати са друге стране, и наша прича о њој неће бити живо искуство и осећај, већ празна прича. </p>
<p dir="ltr">Нова времена доносе и размаженије генерације, а Црква као да снисходи њиховим слабостима. Све чешће се прича о љубави, милости Божијој, опроштају грехова, а све мање се говори о покајању, сећању на смрт, одрицању од своје воље, плачу, подвигу, жртви, страдању... Онај ко истински осети да је блудни син, неће вам се смешкати и раслабљивати вас са причом о милости Божијој, јер зна како додир Божије љубави пржи трулеж накупљен у духовно заосталој души. Неће вас уљуљкавати у причу како вас чека ваша столица него ће вам рећи да ноктима ријете земљу само да не изгубите поглед ка Оцу. </p>
<p dir="ltr">Не дозволите да вам Божија реч постане повод за лењост и жалошћење Господа!</p>
<p dir="ltr">Закључимо опоменом једног од највећих покајника у историји Цркве, светог Јефрема Сирина:</p>
<p dir="ltr">„Колико сам пута полагао границе и подизао зидове између себе и греха. Али је мисао моја преступала границе, и воља моја подривала зидове, јер границе нису биле опасане страхом Божијим, и зидови нису били основани на искреном покајању.“</p>
<p dir="ltr">Јеси ли ти заиста блудни син?</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjN_hsLKq0-W9Kb9-Tcj_EneX508PfG-Ie0hw8W5lj2joORtVSWjV_4v7L1mf2qryQpqAINfuatpVmqqMyBo4VSsF3KwtXo4t2HA8vR4GymDvUfJn2JgfuxSKavapLVWewJAFRd5S5OXPysJRIyx9BekgT33-Q7IgX8zFSPMl2ZagPG0hnX32cptPatTQ/s1280/IMG_20230212_120411.jpg" imageanchor="1" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="886" data-original-width="1280" height="445" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjN_hsLKq0-W9Kb9-Tcj_EneX508PfG-Ie0hw8W5lj2joORtVSWjV_4v7L1mf2qryQpqAINfuatpVmqqMyBo4VSsF3KwtXo4t2HA8vR4GymDvUfJn2JgfuxSKavapLVWewJAFRd5S5OXPysJRIyx9BekgT33-Q7IgX8zFSPMl2ZagPG0hnX32cptPatTQ/w640-h445/IMG_20230212_120411.jpg" width="640" /></a></div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-90995895013824666532023-01-26T07:41:00.003-08:002023-01-26T09:21:21.160-08:00Подхуманизам (философија апсурда) - Јеромонах Серафим Роуз<p>Садашње доба је, у најдубљем смислу, доба апсурда. Песници и драматурзи, сликари и вајари јасно указују на и приказују свет као неповезани хаос, а човека као дехуманизовани фрагмент тог хаоса. Политика, било деснице, левице или центра, више се не може посматрати као ништа друго до средство којим се универзалном нереду привремено даје слаби привид реда; пацифисти и милитантни крсташи уједињени су у апсурдној вери у слабе људске моћи да поправе неподношљиву ситуацију средствима која је могу само погоршати. Философи и други, наводно одговорни људи у владиним, академским и црквеним круговима, када се не повлаче иза безличне и неодговорне фасаде уске специјализације или бирократије, обично само рационализују некохерентно стање савременог човека и његовог света и саветују узалудну „посвећеност“ дискредитованом хуманистичком оптимизму, безнадежном стоицизму, слепом експериментисању и ирационализму или самој „посвећености“, самоубилачкој вери у „веру“. </p><p dir="ltr">Али уметност, политика и философија данас су само одраз живота и ако су постали апсурдни то је зато што је у великој мери живот постао такав. Најупечатљивији пример апсурдности у животу у новије време био је, наравно, Хитлеров „нови поредак” у коме је наводно нормалан, цивилизован човек могао да буде искупљен: истовремено и врхунски и дирљиви тумач Баха (као што је био Химлер) и вешти убица милиона који је могао да организује обилазак логора за истребљење тако да се поклопе са серијом концерата или изложбама уметности. Сам Хитлер је, заиста, био апсурдни човек par excellence који је прешао из ништавила у владавину светом и назад у ништавило у размаку од десетак година остављајући за свој споменик ништа осим разбијеног света и дугујући свој бесмислени успех чињеници да је он, најпразнији од свих људи, најпотпуније персонификовао празнину људи свог времена.</p><p dir="ltr">Хитлеров надреалистички свет је сада ствар прошлости; али свет никако није изашао из доба апсурда већ је прешао у узнапредовалу – иако привремено тишу – фазу исте болести. Људи су измислили оружје којим ће да изразе, боље од Хитлеровог <i>јеванђеља уништења</i>, сопствену неповезаност и нихилизам; и у његовој сенци људи стоје парализовани између крајности спољашње моћи и унутрашње немоћи подједнако без преседана. У исто време, сиромашни и „непривилеговани“ света су дошли свести и траже обиље и привилегије; они који их већ поседују троше своје животе у потрази за испразним стварима: или се разочаравају и умиру од досаде и очаја или чине бесмислене злочине. Цео свет је, готово се чини, подељен на оне који воде бесмислене, јалове животе а да тога нису свесни и на оне који су, свесни тога, доведени до лудила и самоубиства. […]</p><p dir="ltr">Тако је и са апсурдизмом; он је негативна страна позитивне стварности. У нашем свету постоји, наравно, елемент унутрашње и спољне неповезаности, јер је човек у свом паду из Раја повео и свет за собом; философија апсурда, дакле, није заснована на потпуној лажи, већ на варљивој полуистини. Али када Ками дефинише апсурд као суочавање човекове потребе за смислом са ирационалношћу света – када верује да је човек невина жртва, а да је свет кривац – он је, као и сви апсурдисти, увеличао врло делимичан увид у потпуно искривљен поглед на ствари и, у свом слепилу, дошао тачно тамо где није желео: до потпуне инверзије истине. Апсурдизам је, на крају крајева, унутрашње, а не спољно питање; није свет тај који је ирационалан и некохерентан, већ је то – човек.</p><p dir="ltr">Међутим, ако је апсурдиста одговоран што ствари не види онаквима какве јесу, па чак ни не жели да види ствари онакве какве јесу, хришћанин је још више одговоран што није дао пример потпуно кохерентног живота, живота у Христу. Компромис хришћана у мислима и речима и немар у делима отворили су пут тријумфу сила апсурда, Сатане, Антихриста. Садашње доба апсурда је праведна награда хришћанима који нису успели да буду хришћани.</p><p dir="ltr">А једини лек за апсурдизам лежи у овоме, његовом извору: поново морамо бити хришћани. Ками је био сасвим у праву када је рекао: „Морамо бирати између чуда и апсурда.“ Јер, у том погледу, хришћанство и апсурдизам су подједнако супротстављени просветитељском рационализму и хуманизму, вери да се стварност може свести на чисто рационалне и људске појмове. <br />
Заиста морамо бирати између чудесног, хришћанског погледа на ствари, чији је центар Бог и чији је крај вечно Царство небеско, и апсурдног, сатанског погледа на ствари, чије је средиште пало Ја и чији је крај пакао, у овом и у будућем животу.</p><p dir="ltr">Морамо поново бити хришћани. <br />
Узалудно је, заправо је управо апсурдно говорити о реформисању друштва, о промени тока историје, о израњању у доба изван апсурда ако немамо Христа у нашим срцима; а ако имамо Христа у нашим срцима, ништа друго није ни важно.</p><p dir="ltr">Наравно, могуће је да ће постојати доба ван апсурда; вероватније је, можда – а хришћани увек морају бити спремни за ту могућност – да га неће бити и да је доба апсурда заиста последње доба. Можда ће коначно сведочанство које ће хришћани моћи дати у овом добу бити ултимативно сведочанство, крв њиховог мучеништва.</p><p dir="ltr">Али то је разлог за радост, а не за очај. <br />
Јер нада хришћана није у овом свету или у било ком његовом царству – таква нада је, заиста, крајњи апсурд; нада хришћана је у Царство Божије које није од овога света.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgBg88EghPVp8q9cUcfgREubAP7nvzmN2fG0EgYd_l_d8zAv_VJEsH3HUgFtbpavo_MNJR3je-QR_ZiPTzgg0bxQFFbfRbFaJqBsblBEL1ZgLYE0GWmu5BSZobSPU7l9HYlqg3CTpsIklDT-9yPaYGPOangxZtur2GXK-9PG3YIIGLhSVnyJUTBZHfWgg/s1080/IMG_20230124_234259.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="400" data-original-width="1080" height="238" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgBg88EghPVp8q9cUcfgREubAP7nvzmN2fG0EgYd_l_d8zAv_VJEsH3HUgFtbpavo_MNJR3je-QR_ZiPTzgg0bxQFFbfRbFaJqBsblBEL1ZgLYE0GWmu5BSZobSPU7l9HYlqg3CTpsIklDT-9yPaYGPOangxZtur2GXK-9PG3YIIGLhSVnyJUTBZHfWgg/w640-h238/IMG_20230124_234259.jpg" width="640" /></a></div><p dir="ltr">Текст из фанзина <i>Death to the World</i> број 7</p><p dir="ltr">ПРЕВОД ЗА „СМРТ СВЕТУ“: Давор Сантрач</p><p></p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-27720986205037830162023-01-01T11:22:00.005-08:002023-01-01T11:47:01.043-08:00Озбиљне психозе и сећање на Бога<p>„Напредак технологије је водио и још увек води до концентрације и централизације моћи.“ Олдоус Хаксли</p><p>„Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада. Јер ће доћи као замка на све који живе на лицу васцеле земље. Бдите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега.“ (Лк 21, 34-36)</p><p>Темељно за хришћански живот је сећање на Бога. </p><p>Сећање док смо будни. Сећање док радимо. Сећање током испуњавања животних обавеза. Сећање док спавамо. Хришћанин гаји сећање на Бога у свему што ради. Оно не треба да се посебно елаборира; верујући служи унутрашњом комором срца. Служи у самоћи или док је усред мноштва.</p><p>Најситније ствари могу послужити да наша срца и умове прелију на Св. Тројицу. Док смо на послу – „Обликуј ме, Господе, по Твом подобију.“ Док једемо – „Нахрани ме, Господе, небеском храном.“ Док пијемо – „Дај ми, Господе, воду живу“. Чак и када наиђемо на непријатне ситуације – лудог возача на аутопуту – „Смилуј се, Господе и спаси нас! Сачувај од зла наш пут.“ Дакле, можемо се тренирати да користимо свакодневне материјалне ствари да бисмо мислили на небеске ствари. Кратке молитве узенете током дана ће учинити да се у нашим срцима култивише сећање на Бога.</p><p>Ако је сећање на Бога основа хришћанском животу, онда је супротстављена основа, основа анти-хришћанског живота – заборав Бога. </p><p>Непријатељ користи све бриге овог живота да утопи душу у заборавности. Он настоји да је успава лажним осећајем самозадовољства или да је окупира сталном бригом и страхом. Он настоји да дехуманизује човечанство. У стању дехуманизованог заборава, он усмерава трку маса ка литици пропадања. Масама које се гурају напред у тами заборавности стално се говори: <i>то је права слобода.</i> И, под принудом, оне почињу да верују у то.</p><p>Ђаво настоји да убеди човека да се сведе на голо материјално постојање – нема ничег изван онога што се може видети физичким очима и додирнути месом прстију. </p><p>Чак и ако се дозволи могућност нечег већег, оно се истовремено одбацује као „непознато или несазнатљиво“. Стога се човек ослобађа дужности да промишља о вишим стварима – на крају крајева, помисао се помаља, шта је истина и како би и могла бити заиста позната? </p><p>Маса која вуче ноге кроз живот добро је снабдевена наркотиком индиферентности. </p><p>То доказује ватра којом плане на било шта што би могло да узнемири њен покорни марш ка понору.</p><p>Ми смо у временима који захтевају да се се исповеди да је тај понор небића крајње „добро“. Да би непријатељ учинио такву илузију стварном, он мора да очисти људску свест од било каквог стремљења и чежње за вечним стварима. Мора да избрише сећање на Бога у срцу човека. Он то није у стању да учини својом властитом силом, али може да лукавством убеди човека да својевољно живи у таквом стању.</p><p>Олдоус Хаксли у свом раду „Врли нови свет; поново посећен“, доноси изузетно много занимљивих опажања. Без обзира да ли неко мисли да је Хаксли покушавао да упозори људе о циљевима елита или да се бавио врло типичном тактиком „скривања на највидљивијем месту“, то није примарна брига у овом тренутку. </p><p>На овај или на онај начин он изражава идеале, методе и циљеве - дух - новог Поретка који настоји да преузме контролу над човеком.</p><p>„Шта год да се дешавало у раним годинама, чини се да је прилично сигурно да тренутно комунистичка полиција не користи мучење. Они добијају инспирацију не од инквизитора или СС-а, већ од физиолога и њихових методички условљених лабораторијских животиња. За диктатора и његове полицајце, налази Павлова носе важне практичне импликације. Ако централни нервни систем паса може бити сломљен, може и централни нервни систем политичких затвореника – и тај постулат важи и за питање опште популације, да нам и то буде одмах јасно – једноставно је ствар примене праве количине стреса у правој дужини времена. На крају третмана, затвореник ће бити у стању неурозе или хистерије и биће спреман да призна шта год да његови тамничари желе да призна.“</p><p><i>(Храбри нови свет - поново посећен, Harper Perennial, 2004, стр. 289)</i></p><p>Таква тактика коришћена је у целом совјетском систему. Толико историјских доказа сведочи о томе. Један од најистакнутијих таквих експеримената спровођен је у комунистичкој Румунији у затвору Питешти. Једноставно је зван „Преваспитавање“. </p><p>Модерни материјалисти виде човека као биолошку машину.</p><p>Господин Хаксли наставља: </p><p>"...али, признање није довољно. Безнадежни неуротичар никоме не треба. Оно што интелигентном и практичном диктатору треба није пацијент који ће бити институционализован или жртва која ће да буде упуцана, већ конвертит који ће радити за Циљ.“ <i>(Ibid)</i></p><p>Ту је на делу нови анти-евангелизам, онај који за свој истински циљ има преобраћење. </p><p>Узимам време да истакнем ове ствари како бисмо могли бити свесни метода које се користе.</p><p>Јер нам је речено да будемо будни. </p><p>Не можемо не бити део човечанства и не бити, ако не будемо опрезни у Христу, подложни подлим тактикама које се користе.</p><p>„Још једном се окрећемо Павлову: он учи да, на путу до тачке коначног распада, пси постају више него уобичајено подложни утицају. Нови обрасци понашања се најлакше могу инсталирати док је пас на или у близини границе церебралне издржљивости, а ти нови обрасци понашања су нерецидирајући, неповратни. Животиња у коју су имплантирани не може бити враћена у претходно стање; оно што је научила под стресом остаће саставни део њене шминке.“ <i>(Ibid. 289-290)</i></p><p>Циљ непријатеља је да преобликује човека – својом перверзном имитацијом Христовог обновљења човека као „нове твари“ (2 Кор. 5, 17) – тако да направи од њега животињу која је одвојена душом од остатка човечанства, утилитаристички објекат који, ако се утврди да није довољно употребљив и практичан, може бити одбачен без великог отпора. </p><p>У разноликости периферних начина да се дође тог циља, темељна униформност заборава Бога је неупитна; активно се култивише у душама људи и представља темељ свих осталих процеса обезбожења, анти-евангелизације.</p><p>Веома је вредно приметити средства и методе производње психолошког стреса које је обрадио господин Хаксли; читалац ће, сигуран сам, наћи много заједничког са нашим социјалним окружењем. </p><p>„Растезања душе („stress“ није само удар, већ је у корену и растезање; п.п.) могу се произвести на више начина... Откривено је да намерно индуковање страха, беса или анксиозности значајно појачава подложност паса утицајима. Ако се ове емоције одржавају на високом интензитету довољно дуго времена, мозак у одређеном тренутку одлази у „штрајк“. </p><p>Када се то догоди, то је тренутак за инсталирање нових образаца понашања биолошког ентитета.“</p><p><i>(Храбри нови свет: поново посећен, стр. 290)</i></p><p>Због тога је наш свет пун онога што су неки означили као „псеудо-идеје“. </p><p>Људски ум је намерно срушен и храњен лажним идејама, можемо мирне душе рећи фантастичним и себи супротстављеним идејама које људско биће тада узима као неку врсту стварности јер је – у овом стању чулним утисцима (слике, звуци...) произведене сталне емоционалне и сентименталне реактивности – тако растројеним бићем врло лако управљати.</p><p>Да би процес био ефикасан, мора се произвести нестабилна околина како би се предмет држао у трајном стању анксиозности, која ће произвести жељени страх и бес. </p><p>Да ли вам то звучи познато?</p><p>Наставља се: </p><p>„Међу физичким ударима који повећавају подложност пса утицају су умор, ране и сваки облик болести.“<i> (Ibid)</i></p><p>А онда као да објашњава догађаје нашег дана, разрађује...</p><p>„Болест је још ефикаснија од умора као појачавач сугестибилности.“<i> (Ibid)</i></p><p>Као што сам навео много пута, основни циљ ковидизма (да, постојао је прави вирус; говорим о употреби вируса за политичку агенду) је био психолошки, душевни – маске, забрана кретања или локдаун (примењена, уклоњена и поново примењена), нове социјалне навике и тако даље.</p><p>Такође је то и разлог зашто се претња било којом новом болешћу уопште и појављује у мејнстрим медијима.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEj4CP7UO2EDLr9UWG7uWwK63vNrvxQLAx3LTCRvlcU2AhQrVoW7eiOUB_ZICoeP8z4ZkZJP-iSmS-y41-B19eQznz-yxL8V6z40sw2HyqNu1wzaRWEGVyCk1cdDmVZ0eotCqpP9XVwWT_7YhDvBqFZ_IVUbN_9Mv4-epBDZt024mYKahTB9L4_HwXxnlA/s960/psy.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="600" data-original-width="960" height="400" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEj4CP7UO2EDLr9UWG7uWwK63vNrvxQLAx3LTCRvlcU2AhQrVoW7eiOUB_ZICoeP8z4ZkZJP-iSmS-y41-B19eQznz-yxL8V6z40sw2HyqNu1wzaRWEGVyCk1cdDmVZ0eotCqpP9XVwWT_7YhDvBqFZ_IVUbN_9Mv4-epBDZt024mYKahTB9L4_HwXxnlA/w640-h400/psy.jpg" width="640" /></a></div><p>Ковидизам је доказао да су људи, чак и хришћани, спремни да прихвате „нову нормалност“ под претњом болести. </p><p>Било је то као избацивање ваздуха из шприца пре увлачења наркотика у њега. </p><p>Људи су вољни да прихвате нове стандарде људске интеракције (или њеног изостајања), па су чак и хришћани спремни да прихвате модификацију литургијског живота и интеракције са Господом под претњом болести. </p><p>Неки хришћани су чак одбили и улаз без маске у храмове; неки су чак и вољно одвојили невакцинисане или им забранили присуство на богослужењима. Они који нису прихватили нову масовну психозу су много пута ућуткивани од „браће и сестара у Христу“. </p><p>Шта таква дела говоре и да ли смо се за њих покајали и измирили међу собом?</p><p>Или је једноставно било лакше да се та ствар гурне испод тепиха? </p><p>Зар то не указује на опасност, а на неком нивоу и потенцијал снаге онога што се решава у овом чланку? </p><p>Иако се може тренутно чинити да је ковидизам успаван, враћам га у први план јер је њиме освојен знатан простор у преобликовању човечанства. </p><p>Одређени модели понашања и мишљења, нови менталитети култивисани су у многима и они су сви још увек ту.</p><p>Господин Хаксли напомиње:</p><p>„интензиван, продужен страх разбио их је и произвео стање увелико интензивиране подложности сугестији (...) ако се индоктринација на прави начин даје у одговарајућој фази нервне исцрпљености, она ће успети. </p><p>Под повољним условима, практично, сви се могу претворити у практично све што се жели.“ <i>(Ibid, стр. 291)</i></p><p>Кад је ковидизам изгубио потенцијал и моћ, свет је ужурбано померен у следећу кризу. </p><p>Некако је почео рат у земљи коју већина Американаца није могла ни да нађе на мапи. И тај рат је постао велики жртвени јарац за мноштво глобалних „несташица“.</p><p>И не заборавимо нипошто ни на употребу „климатских промена“ за производњу страха. </p><p>Држање маса у стању анксиозности и бриге. </p><p>Такође морамо узети у обзир да, када постоји нестабилност, људи имају тенденцију да постају отворенији за „спасиоце“.</p><p>Несумњиво постоји одређена истина у материјалистичком разумевању људске психе. Њихове методе су имплементиране са великим успехом на многим местима. Ако ништа, потврђују да људски ум може бити обликован у складу са нечим или неким.</p><p>Па, шта да ради хришћанин? </p><p>Сећајте се Бога. </p><p>Ако је неоспорно да у ситуацијама појачаног стреса постајемо „осетљивији“, окренимо конструисане ситуације сталне кризе око нас на добро. </p><p>У искушењима и невољама, обратимо се Богу. </p><p>Ако је циљ да нас сруше, охрабримо себе у Господу. </p><p>Циљ им је да нас ментално ослабе – ојачајмо наше умове у Христу. </p><p>Коначно, планови Ђавола, провођени кроз оне јадне особе које му служе – сви ће се срушити и бити уништени.</p><p>Свето писмо нас опомиње... </p><p>„Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође време. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас. Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером, знајући да се таква иста страдања догађају вашем братству по свету.“ (1 Пет. 5, 6-9)</p><p>„Пренеси на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити; неће дати довека посртања праведнику. А Ти ћеш их, Боже, низвести у јаму пропасти. Људи крвници и лукави неће саставити ни половину дана својих.“ (ПС. 54, 23-24)</p><p>А онда, ако останемо у Христу Исусу, можемо рећи са праведним Јосифом:</p><p>„не бојте се, јер припадам Богу. Али ви, мислили сте зло над мном; али Бог то окрену на добро.“ (Постање 50, 20)</p><p>Ако у нестабилности наших дана гајимо у нашим срцима сећање на Бога, тада ћемо увек пронаћи пут кроз олујне воде. </p><p>Чак и у свим овим глобалним махинацијама људским, видећемо Бога.</p><p>„Господе, овај свет пролази и сва пожуда његова, само Царство Твоје столује заувек! Сети ме се кад дођеш у слави својој!“</p><p>Контранапад психолошком удару (нападу на душу) злог је култивисање, гајење у нашој души/психи сећања на Бога. </p><p>Нека бисмо имали трезвености да схватимо тактике које се користе против нас како би применили одговарајућу духовну одбрану у нашем Господу Христу.</p><p>„Нека се не збуњује срце ваше, верујте у Бога, и у мене верујте. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет.“ (Јн 14: 1; 16:33)</p><p>Молитва Ст. Анатолија (млађег) Оптинског:</p><p><i>„Сачувај ме, Господе, од обмана богомрзећих и злих антихриста, чији је долазак на домаку и саклони ме од замки њихових у тајну пустињу Твог спасења. Дај ми, Господе, јачину и храброст да чврсто исповедам Твоје најслађе име, да Те не напустим због ђавољег страха и да не порекнем Тебе, Спаситеља мог и Откупитеља, нити Цркву Твоју. Већ дај ми, Господе, сузе и плач за грехе моје и поштеди ме у часу Суда Твог. Амин.“</i></p><p>Отац Захарија Линч</p><p><br /></p><p><i>Извор оригинала: deathtotheworld.com</i></p><p><i>ПРЕВОД ЗА „СМРТ СВЕТУ“: Давор Сантрач</i></p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-49291397851101796652022-12-15T14:22:00.002-08:002022-12-15T15:07:58.295-08:00 Соња Савић о формалном и истинском хришћанству<p>У време нарушених и изопачених духовних вредности, када је појам греха изгубио своје стварно значење, када је употреба разума постала извор стреса, а заблуда постала утеха духа, позвани смо да речју и делом подигнемо погажене духовне принципе: Истину, доброту и правду.</p><p>Но, сведоцимо смо супротног процеса лажне духовне реформације, у којој религија добија негативну улогу. Уместо да наш народ осведочи потребу за духовном реформом, религија добија функцију опијума који управо oглушује свест о потреби за реформом човековог срца и карактера.</p><p>Новија социолошка истраживања показују да је већина људи почетком деведесетих година формално напустила комунистичку идеологију и постала религиозна. Али да је и даље задржала стару, ауторитарну, стаљинистичку свест, коју је имала за време комунизма. Она и сада тражи идоле, само не више у народним херојима, већ у хришћанским свецима.</p><p>Улогу коју је раније у људској свести имао командант Сава, данас је само заменио Свети Сава. Дежурни кривци за проблеме у друштву, виђени раније у непријатељима револуције дисидентима, данас су само замењени са припадницима верских секти. Већини је и даље важније ко говори, а не шта је речено. И даље је важније питање коме припадаш, него какав имаш карактер. Људи и даље живе грешно али не више под плаштом партијских интереса, већ под изговором религиозних и националних циљева.</p><p>Да ли је таква псеудо реформација донела благослове нашем народу? Довољно је само отворити новине па видети повећање сваке врсте криминала. Духовно и морално стање нације горе је него у време комунизма и у време забране религије. </p><p>То потврђује да данас религија има погрешну функцију - опијума за савест. Да ли неко покушава да угуши свест о проблему своје душе - опијајући се алкохолом, атмосфером диско клуба, или религиозним доживљајем - то је свеједно. </p><p>Истинска религија треба човека да ослободи од оптерећености! А не да буде одговор на оптерећеност. Она треба да ослободи од фанатизма, а не да том фанатизму само промени форму. Да би то успела она мора да проповеда узвишене критеријуме. Божији закон, Десет заповести, који ће укорити грех и фанатизам човековог срца.</p><p>Међутим популарност данашње религиозности је управо у томе што она духовно и морално не обавезује. Другим речима, она не захтева реформу побуда човековог срца. Није важно да ли су твоји мотиви себични, охоли, самоправедни, није важно да ли си телесан, осветољубив и свадљив, важно је да си ти за православље! А из каквих мотива си за то, то није важно. Није важно да држиш божје заповести које захтевају реформу срца, али зато држи обичаје и традицију, који морално не обавезују већ само умирују нечисту савест.</p><p>Људски обичаји никада не могу укорити себичност, охолост и телесност људског срца, и зато су веома омиљени, они управо умирују савест човека пред његовим грешењем и помажу му да чини грех слободније и храбрије него да је атеиста.</p><p>Без божијег закона човек не може постати свестан самих грешних побуда - себичности, телесности, охолости - па се тако не може ни покајати за сам грех. Он се каје само за последице греха у својим непријатним осећањима - кривица, напетост, нервоза, брига; и својим лошим поступцима - грубост, безобзирност, непромишљеност, док сам грех и даље остаје у људском срцу.</p><p>Разуман позив Светог Писма на доброту, нема шта да покрене у окамањеном и грехом окорелом људском срцу, зато се таквом налогу додају појмови као што су: традиција, преци, национална и верска припадност - и њима се провоцирају само праведни и фанатични мотиви људског срца: охолост, понос и идолопоклонство.</p><p>Уместо да се човеково срце понизи признањем свог духовног сиромаштва, "<i>блажени су сиромашни духом</i>", и да од Бога прихвати дар његове праведности, оно да би избегло понижење провоцира сопствене самоправедне пориве и са њима излази пред Бога као са неком препоруком. Тако добијамо усиљену помодарску религиозност која се креће од празног формализма до ватреног фанатизма. Снага такве религиозности је у њеној толерантности према греху и нетолерантности према другачијем мишљењу.</p><p>Но прави верници ране хришћанске Цркве били су клеветани, прогањани, мучени и убијани, па их то није омело да силом Еванђеља преплаве тада највеће светско царство. Тадашња Црква није имала прилику да слуша веронауку у школама али имала је Јеванђеље у својим рукама. Није познавала сјај и раскош велелпних храмова али је познавала сјај и славу Христовог карактера. Није имала политичку моћ у својим рукама али је имала моћ и силу Истине. </p><p>Њени мученици нису страдали за своју веру, већ за Христа. За разлику од данашњих хришћана, они нису измишљали националне и верске непријатеље, већ су од свих градили себи пријатеље. Кад су упознали узвишену и неукаљану правду Христовог живота, добро су схватили да највећи непријатељ човечанства није негде споља, него у злу човековог сопственог срца. Борити се против њега, то је Јеванђеље. Све друго, све друго је политика.</p><p>24. VI 1999.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgNrQkeCQCeeIEn8vbKYUQC-YgQL9OOk4ldfygRiVScP_pBKDqEjmJaAZFhIsGvQLbsEv5QnWmdlPjMfa4_SMm-kODyle7rxoyM41EkyjmBW7HNTcPfxhW51MIHNVObSyPQfkJE0rpUQ9nRURDhUnDpMqwClowXENH38YuEZh1RHdNgNvknvkXM2lnh7A/s1280/33710_sonjasavic12082015-1-1_orig.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="859" data-original-width="1280" height="430" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgNrQkeCQCeeIEn8vbKYUQC-YgQL9OOk4ldfygRiVScP_pBKDqEjmJaAZFhIsGvQLbsEv5QnWmdlPjMfa4_SMm-kODyle7rxoyM41EkyjmBW7HNTcPfxhW51MIHNVObSyPQfkJE0rpUQ9nRURDhUnDpMqwClowXENH38YuEZh1RHdNgNvknvkXM2lnh7A/w640-h430/33710_sonjasavic12082015-1-1_orig.jpg" width="640" /></a></div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-60957125840693789502022-11-01T13:03:00.014-07:002022-11-09T19:21:47.452-08:00Како је Руска Загранична Црква основана у Србији<p>Године 1917. убиством царске руске породице Романов, на власт долази безбожничка идеологија бољшевизма. Многи Руси, спашавајући своје животе, убрзо су напустили своју отаџбину. Међу њима, велики број владика и свештеника уточиште је пронашао на територији Краљевине СХС, најпре залагањем витешког краља Александра I. Руска црквена емиграција схватала је да је немогуће одржати везе са Московском патријаршијом, која је нужно била под контролом нове власти, али да је исто тако било неопходно организовати богослужбени живот за хиљаде Руса у расејању. Предвођени митрополитом Антонијем (Храповицким), управо на територији југословенске краљевине, тачније у Сремским Карловцима, 1921. године оснива се Руска Загранична Црква, која се и именом одређује да она остаје руска али ван граница (поробљене) Русије.</p>
<p dir="ltr">Придошли клир али и мноштво верујућих, унели су нови живот у богослужбени ритам СПЦ. Њихов долазак решио је проблем недостатка квалификованих наставника те Православни богословски факултет 1920. са пуним капацитетом отпочиње свој академски рад при Универзитету у Београду.</p>
<p dir="ltr"><i>„Отпочињању наставе теологије на Универзитету пресудно је допринео долазак руских доктора теологије, међу којима је било и професора духовних академија, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца у првом таласу емиграције након бољшевичког револуционарног преврата (Александар Доброклонски, Теодор Титов, Михаил Георгијевски, Александар Рождественски, Николај Глубоковски).“ (</i>извор: <a href="https://bfspc.bg.ac.rs/fakultet/istorija">https://bfspc.bg.ac.rs/fakultet/istorija</a>)</p>
<p dir="ltr">Ново напредовање бољшевика, овога пута ка Југославији, и неминовност победе комуниста, изместило је седиште Цркве најпре у Минхен, где је било све до 1948, када се сели у Њујорк, где је остало до данас. Управо у Њујорку, на Семинарији и манастиру Свете Тројице, основаној 1948. у Џорданвилу, ни дан данас се не заборавља доброчинство братског српског народа и краља Александра I. Сваки пут, приликом службе за упокојене, најпре се помињу патријарх српски Варнава и краљ Александар.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgeyN_qrLwz57vGWtxjs5_eYCz0YewyvocfmAa_Dk_IEKDs7Vz6A6OhQZWNq7QxHfwUnmuPzv2NLxFRVRf67tf7wEbykCAGFOnllvI4UREhr2jigjUNu1O6m128L7n5-CODiDDRkeyhzW2woTq8BeMdk2W3nYad9QSVnllQNCaF6mCdJBi7lYFKrcNRow/s4096/IMG_20221030_233854.jpg" style="clear: left; float: left; margin-bottom: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="3064" data-original-width="4096" height="149" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgeyN_qrLwz57vGWtxjs5_eYCz0YewyvocfmAa_Dk_IEKDs7Vz6A6OhQZWNq7QxHfwUnmuPzv2NLxFRVRf67tf7wEbykCAGFOnllvI4UREhr2jigjUNu1O6m128L7n5-CODiDDRkeyhzW2woTq8BeMdk2W3nYad9QSVnllQNCaF6mCdJBi7lYFKrcNRow/w200-h149/IMG_20221030_233854.jpg" width="200" /></a></div>
<p dir="ltr">РЗЦ је самостално деловала све до 17. маја 2007. године када је поново канонски сједињена са Московском патријаршијом. Један од кључних услова било је задржавање аутономије за епархије ван Руске Федерације али и канонизација Романова за свете мученике.</p>
<p dir="ltr">У Сремским Карловцима, на капији двора сремских епископа, стоји табла која чува сећање на митрополита Антонија и први Сабор светог синода Руске Заграничне Цркве, одржаног на том месту између 21. новембра и 2. децембра 1921. године. </p>
<p dir="ltr">Надамо се да ће наш текст, у светлу стогодишњице оснивања РЗЦ, подсетити на братске хришћанске везе али и подићи свест да су на територији једне мале Србије, настале чак две православне Цркве – Српска у Жичи/Пећи и Руска Загранична у С. Карловцима.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgnHFiq28kk6F2uKlMl_opUBYGtX7eBK9xZGwZbEa0i-e9KJgfg92hX9BAaJZsDZXwEUitSFOx04OsLwhYpQ7gKbyd-PBeiHAzzgobjdN82qHtjKZNOWiCPaOyO5-T6or0cG3cZsCnw6Wu-GMyfT375_tbmAT0TpmJE4slNKoEgHTo9kdIJ7I-hixgfug/s1280/%D0%93%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8_%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%8F%D0%BB%D1%8C%D1%86%D1%8B_%D0%B2_%C2%AB%D0%97%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5_%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8_%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B0_%D0%92%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D1%8F%C2%BB_%D0%B2_%D0%91%D0%B5%D0%BB%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B5.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img alt="РЗЦ у Београду, априла 1927. године. Други по реду доле с лева, генерал Врангел (сахрањен по сопственој жељи у Руској цркви у Београду) и до њега са десне стране митрополит Антоније (Храповицки)." border="0" data-original-height="902" data-original-width="1280" height="453" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgnHFiq28kk6F2uKlMl_opUBYGtX7eBK9xZGwZbEa0i-e9KJgfg92hX9BAaJZsDZXwEUitSFOx04OsLwhYpQ7gKbyd-PBeiHAzzgobjdN82qHtjKZNOWiCPaOyO5-T6or0cG3cZsCnw6Wu-GMyfT375_tbmAT0TpmJE4slNKoEgHTo9kdIJ7I-hixgfug/w640-h453/%D0%93%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8_%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%8F%D0%BB%D1%8C%D1%86%D1%8B_%D0%B2_%C2%AB%D0%97%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5_%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8_%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B0_%D0%92%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B3%D0%B5%D0%BB%D1%8F%C2%BB_%D0%B2_%D0%91%D0%B5%D0%BB%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B5.jpg" title="РЗЦ у Београду, априла 1927. године. Други по реду доле с лева, генерал Врангел (сахрањен по сопственој жељи у Руској цркви у Београду) и до њега са десне стране митрополит Антоније (Храповицки)." width="640" /></a></div><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><br /></div><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;">РЗЦ у Београду, априла 1927. године. Други по реду доле с лева, генерал Врангел (сахрањен по сопственој жељи у Руској цркви у Београду) и до њега са десне стране митрополит Антоније (Храповицки).</div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-34436092651254873662022-08-25T06:02:00.003-07:002022-08-25T06:35:32.636-07:00Wonderwall (повратак кући митрополита Калиста)<p></p><p dir="ltr"><i>Because maybe </i><br />
<i>You’re gonna be The One who saves me? </i><br />
<i>And after all, </i><i>You’re my wonderwall</i><br />
– Oasis</p>
<p dir="ltr">„У својој књизи „Унутрашње царство“ владика Калист Вер објашњава свој пут у Православну Цркву. Био је млад човек када је, 1952. године, пролазио поред оронуле готске цркве из 19. века саграђене поред метро станице Викторија на Бакингем Палас Роуду. До тада је никад није приметио. Само је угледао таблу на којој је писало „Руска Црква“. Ушао је унутра и имао шта да осети (сви цитати су дати у преводу г. Небојше Ћосовића): ,,Када сам ушао у храм Светог Филипа – њему је била посвећена црква, у првом тренутку ми се чинило да је потпуно празан. Напољу, на улици је бљештало сунце, а унутра је било прохладно и тамно, као у пећини. А када су се очи привикле на полумрак, прво што сам приметио било је одсуство клупа, пажљиво поређаних и растављених низова столица, само празан гладак под.</p>
<p dir="ltr">Ускоро сам увидео да црква није сасвим празна. У централној и бочним лађама стајало је неколико парохијана, углавном старијих. На зидовима су висиле иконе и пред њима су светлуцала кандила, а на источној страни су гореле свеће пред иконостасом. Певао је хор, мада се он није видео. После неког времена из олтара је изашао ђакон и обишао цркву, кадећи иконе и људе. Приметио сам да је његова одежда била стара и изношена. <br />
<br />
И одједном први утисак одсуства замењен је запрепашћујућим осећањем присуства, другим речима ја сам осетио да црква уопште није празна, напротив, са свих страна био сам окружен мноштвом људи, који су се молили. Интуитивно сам увидео да смо ми, као видљиво сабрање, део много веће целине и да, када се молимо, учествујемо у чину који умногоме превазилази наше молитве, то јест у свеопштем, свеобухватном празновању, у коме се сједињују време и вечност, свет доњи и свет горњи. <br />
<br />
Годину дана касније са радосним осећањем препознавања читао сам у „Повести давних лета“ историју обраћења Светог Владимира. Вративши се у Кијев, руски посланици су испричали кнезу о Божанској Литургији на којој су присуствовали у Цариграду: ,,Нисмо знали и не умемо рећи да ли смо били на небу или на земљи, јер нема на земљи такве лепоте. Само је било јасно да тамо Бог са људима борави... И ми не можемо заборавити ту лепоту“. Чудно, али ја сам потпуно исто осећао на <i>вечерњој</i> у цркви Светог Филипа на Бакингем Палас Роуду.<br />
Свакако, унутрашњи изглед није био тако велелепан као у Византији десетог века, али слично посланицима кнеза Владимира, ја сам се, такође, сусрео са „Небом на земљи“, и осећао као и они, то јест као да предстојим на Небеској Литургији и сазерцавам Анђеле, Свете и нетварну лепоту Божијег Царства. <i>„Сада Силе Небеске са нама невидљиво служе...“</i> (Литургија Пређеосвећених Дарова).<br />
<br />
Изашао сам из цркве пре завршетка службе. Више од свега су ме потресле две ствари. Прво, немогуће је било рећи колико сам времена провео у храму - двадесет минута или два часа: време тамо није имало значаја. Друго, напољу на тротоару се на мене „навалила" огромна градска бука, на коју сам заборавио стојећи у храму; тамо сам ја боравио у свету где време и улична бука нису имали значаја, у свету стварнијем, и још бих рекао, опипљивијем него што је Лондон ХХ века, у који сам се одједном вратио. <br />
<br />
На тој вечерњој служби се служило на црквенословенском језику, тако да ја умом нисам схватио ниједну реч. И тим не мање, изашавши из храма, рекао сам себи са потпуном увереношћу: ,,Ето, откуда сам ја родом; ја сам се у ствари вратио кући“. Догађа се (зар то није чудно?), да још не упознавши до краја неког човека, неко место или предмет, ми смо већ уверени: ево човека кога ћу заволети; ево где треба да идем; ево предмета чијем изучавању треба да посветим читав живот. Од момента када сам се нашао у Свето-Филиповском храму код станице Викторија, мени је постало јасно: моје је место у Православној Цркви. (На жалост овог храма више нема: њега су срушили четири године после описаног догађаја.) </p>
<p dir="ltr">У сваком случају радовао сам се што се мој први сусрет са Православљем није догодио по књигама или захваљујући познанству са православним људима, већ на богослужењу. Црква, по православном поимању, јесте пре свега литургијска заједница, чија је стварна природа у молитвеном призивању и славословљу. У њој је најглавније богослужење, а тек потом учење и црквена дисциплина. Мени се посрећило да себи откријем по први пут у животу Православну Цркву, учествујући у њеној општој молитви. Дакле, нисам се сусрео са Православљем као апстрактним учењем или идеологијом, већ као са опипљивом и непоновљивом стварношћу предстојања пред Богом. Управо је то било оно у шта сам увек веровао...“</p>
<p dir="ltr">Из књиге - <i>Острво Небеско и Земља Живих; Кад је Енглеска била Православна</i></p><p dir="ltr"></p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgHdNk_BNa4wweDVS9qXamKMJrqVCjektLcg1vPZxMPbsMiveByoUiFl53kzas1un5kAzcPKhq5BrAQjd48Nt4pAnqis0Ha3AGYksEJl_VBAAWoj3hHjz1OA5ezHxdhv8ZklKk5nRy_p6T4ODO70wfpp33KqPeY3sVeEfvNpLeCd8Himhil1MYf-BUrbg/s774/IMG_20220825_031322.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="545" data-original-width="774" height="281" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgHdNk_BNa4wweDVS9qXamKMJrqVCjektLcg1vPZxMPbsMiveByoUiFl53kzas1un5kAzcPKhq5BrAQjd48Nt4pAnqis0Ha3AGYksEJl_VBAAWoj3hHjz1OA5ezHxdhv8ZklKk5nRy_p6T4ODO70wfpp33KqPeY3sVeEfvNpLeCd8Himhil1MYf-BUrbg/w400-h281/IMG_20220825_031322.jpg" width="400" /></a></div><p></p>
<p dir="ltr">Новопрестављени митрополит диоклијски Калист, рођен је 1934. године као Тимоти Вер у граду Бату. Средњу школу завршио је у Лондону, а на Оксфорду студирао филологију и богословље. Замонашен је 1966. године на Патмосу у Грчкој, коју је након преобраћења у Православље често обилазио. Јуна 1982. године хиротонисан је за митрополита Диоклије (архиепископија Цариградске Патријаршије), наставио је рад на Универзитету, али се бавио и писањем на тему Православља. </p>
<p dir="ltr">Калиста Вера из англиканства до православља довело је свето предање, мучеништво и молитвено тиховање. Говорио је: „Динамична, жива представа о предању, коју сам нашао у Православној Цркви, временом је за мене постајала све значајнија. Све сам јасније увиђао да је жива веза, о којој је сведочило Православље, одсуствовала у мојој родној Англиканској цркви... О „православности“ Англиканске цркве у најбољем случају може се само нагађати, али ово је пре тежња и мутна нада него реалност црквеног живота.“</p>
<p dir="ltr">У његовом путу ка православљу јасно се осликава оно што налазимо и код осталих боготражитеља Западног света. Свето Предање, које се осећа и струји кроз Православну Цркву, осећај живе везе са светитељима и мученицима, Цркве као нераскидиве органске Заједнице, уместо нејасне „личне вере“ модерног човека. </p>
<p dir="ltr">На специфичне начине, на Западу су и поред вековног одступништва, остале жарчићи ове духовне тежње у људима, које се код појединаца разбукте у пламен. </p>
<p dir="ltr">„Увек сам сматрао свој прелаз у Православље најпотпунијим остваривањем свега најбољег што ми је дао духовни опит Англиканства, потврђивањем, а не одрицањем од њега.“</p>
<p dir="ltr">Православље није вера специјализована за Русе, Грке, Србе... Запад има духовне корене идентичне нама, и свако дубље тражење људи са Запада увек ће их довести у једину истинску, Свету Саборну и Апостолску Цркву, која ће пружити живу воду њиховом сасушеном корену. </p>
<p dir="ltr">Митрополит Калист Вер упокојио се јуче 24. августа 2022. године. Помолимо се Господу за његову душу, и помолимо се њему да – пред престолом Онога који му је тог суботњег поподнева током шетње Лондоном усмерио правац живота – моли за све оне који тај правац и даље траже у магли модерне цивилизације.</p><p></p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-51006357077425123512022-07-28T04:14:00.002-07:002023-06-19T11:10:42.999-07:00Ава Јустин Ћелијски - О духу времена<p>У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.</p>
<p dir="ltr">Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи по духу времена човек се ломи о гудуре свих тих непримиривих противречности. Но што је најстрашније у овоме, то је: систематски организован устанак против човечје личности. Дух времена спутава личност својом самодржавном тиранијом, механизује је: ти си шраф у хучној машинерији савремености - живи као шраф; ти си дирка на раштимованом клавиру садашњице, чије дирке потреса дух времена - живи као дирка. Детерминизам, који се извија у фатализам, јесте најглавније средство којим богује дух времена: од средине, од околине зависи све, не од личних подвига; све што чиниш, чиниш не ти већ средина чини кроз тебе; учиниш ли злочин, крив си не ти већ средина у којој си. - Но све то, преведено на језик словенске искрености, гласи: све је дозвољено: дозвољени су сви пороци, сви злочини, сви преступи, сви греси, јер све што бива - бива по неумитним законима неопходности.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgBf6qfeBklHJGGi_0UBTL6fhwu-6pWyznUo4YSOcR-ZoxKukBosOS4kthMQYFtohqjmMYXtPc7aU1ssaewVQIquRWcxWQaQl5QzYT3iGPRwbD5fAXVS9IPUtLZJv8hkqf7HMjQJUP0Bx7wIJl1z8xRs0OCPUeexhE8E0RssrVeoEa360zXgy_J3Me2CQ/s1491/IMG_20220617_020329.png" style="clear: left; float: left; margin-bottom: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="1491" data-original-width="1080" height="400" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgBf6qfeBklHJGGi_0UBTL6fhwu-6pWyznUo4YSOcR-ZoxKukBosOS4kthMQYFtohqjmMYXtPc7aU1ssaewVQIquRWcxWQaQl5QzYT3iGPRwbD5fAXVS9IPUtLZJv8hkqf7HMjQJUP0Bx7wIJl1z8xRs0OCPUeexhE8E0RssrVeoEa360zXgy_J3Me2CQ/w290-h400/IMG_20220617_020329.png" width="290" /></a></div><p dir="ltr">Планета је наша немилосрдна; она је одвајкада била гробница и за богове и за људе. Многе је богове унела она у свој поменик; но није било тако бесмисленог бога као што је дух времена нашег, jер је Европа у њему обоготворила све болести своје, све грехе своје, све пороке и преступе своје. Да је тако, Европа је то доказала људождерским ратом јучерашњице, доказује и, не мање, људождерским миром садашњице. То може видети сваки инсект који није заражен духом времена нашег; то може видети сваки човек који оком Христовим загледа у хаос наше садашњице.</p>
<p dir="ltr">Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. Дух времена нашег откинуо се од Духа Вечности, зато се мучи, плаче и шкргуће зубима. Био је генијалан и неустрашив у проналажењу маказа којим ће одсећи себе од вечности; сада је упоран у очајној немоћи својој и мрачном боговању свом.</p>
<p dir="ltr">Пронесите дух времена нашег кроз Дух Вечности: шта остаје што није поцрвенило од стида, шта остаје од наше културе и цивилизације, шта од науке и моде, шта од демократије и револуције? - Ја говорим не о вечности која је трансцендентна могућност, већ о живој, реалној Вечности, Вечности богочовечанској, Вечности коjа Личношћу Својом и животом Својим доказује Себе, показује Себе и оправдава тачност и истинитост речи Својих: Ја сам живот, живот вечни. - До Христа, Вечност је била сушичава претпоставка; од Христа, она постаје телесна стварност, чулна стварност, коју руке наше опипаше, очи наше размотрише, уши наше чуше. Дух Вечности постаје опипљив као и дух времена. У личности Богочовека Христа време је дошло до органског јединства са Вечношћу, и тиме: до свог вечног смисла. Зато је Христос постао и занавек остао: вечна провера свих времена, свих богова, свих људи и свих ствари. Зато је Христос једина правична и непогрешна провера и наше садашњице, и нашег духа времена. Проверен Њиме, процењен Њиме, дух времена нашег је човечји, сувише човечји. Човеком живи, човеком дише, човеком се хвали дух времена нашег - човеком, не Богочовеком. У томе је центар трагизма нашег, и само у томе. Дух времена нашег у обожавању човека иде до човекоманије, зато је Дух Вечности потцењен, попљуван и готово протеран са наше планете.</p>
<p dir="ltr">Хвале се човеком, европским човеком оваквим какав је; но проверите га, процените га Богочовеком, и хвала ваша претвориће се у стид ваш и жалост вашу. Хвале се нечим, и говоре: ово је достојно Вечности и пиље у очи човеку, хвалисаво и гордо. Но оставите човека, окрените се Богочовеку, из Чијих благих очију зрачи Вечна истина и Живот Вечни, и реците Му, без стида реците: ево, Господе, ово је моје, и достојно је Вечности! - Не хвали се човеком, не хвали се временом, јер се пепелом хвалиш, и гнојем, и смрадом, и злосмрадијем. Смисао човека је да се сједини с Богочовеком; смисао времена је да се претопи у Вечност. - Они ми непрестано предлажу свој дух времена у замену за Христа, своје ситне релативне истинице у замену за апсолутну Истину и Вечност. Но реците ми: чиме ћете заменити Христа? Собом ли? - Испоредите себе с Њим. Човеком ли? Докажите ми да је безгрешан, бесмртан и вечан. Тековином ли неком? - Докажите ми да је мољци неће изгристи и рђа покварити.</p>
<p dir="ltr">Трулежан је човек, наш европски човек: није ли безумље зидати на њему као на темељу здање среће човечанске? Вечан је Богочовек, вечан и незаменљив: није ли безумље хтети Га заменити ма ким и ма чим временим? Центар је човека: земља и ситне бриге и бригице; центар је Богочовека: небо и царство небеско: Иштите најпре царство Божије и правду Његову, и све ово ће вам се додати, све, све, све. - Два пута нам предлажу: пут духа времена, и пут Духа Вечности, Духа Христовог.</p>
<p dir="ltr">Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе. Зато је данас потребније него икад имати дар за разликовање духова, дар православни, дар подвижнички, да се човек несаблажњен може пробијати кроз језиви хаос наше садашњице. Духом Вечности треба проверавати дух нашег времена. - Јавно и тајно, дух нашег времена проповеда људождерство, културно људождерство, које има свога апологета у науци, у њеној аксиоми: борба за самоодржање. Човек је иловача, средство, храна за човека јаче физичке организације. Све је релативно; и човек је релативан. Но дух Вечности, Христове Вечности, учи: човек је вечан, и има вечну вредност; он не може бити ничије средство осим Божје; Богочовек једини има право да оцени човека последњом ценом; нико од људи нема права да и најгорег, најлошијег човека учини средством за своје самоодржање. -По духу је времена: гордост - буди горд; по духу је Вечности: смиреност - буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом; по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом . Човек који живи духом нашег времена, гледа само оно што се види, што је временом; човек који живи Христом, гледа само оно што се не види, тј. вечно. Зато је за првог садашња брига тешка, а за другог лака (ср. 2. Кор. 4,<a href="tel:1718">17-18</a>). Кроз испуцалу кору времена, кроз пукотине простора Христов човек гледа и види оно што је вечно, богочовечно. Он рони у тело сваког људског бића, тражи и налази бисер вечности. Кроз трошни дом тела свог он иде ка дому вечном, нерукотвореном, ка дому богозданом на небесима. За једним он уздише: да се обуче у своје небеско тело, да живот прождере смртно (ср. 2. Кор. 5,1-4). Време је бесмислено -док се не крсти Вечношћу; човек - док се не крсти Богочовеком; земља - док се не венча с небом; моје срце - док се артеријом љубави не веже са срцем Господа Исуса. - Време је прелаз и пролаз ка Вечности. Вечност је садржина, станица, море у које се слива река времена.</p>
<p dir="ltr">Дух нашег времена има један категорички императив: carpe diem (граби дан!): дух Христове Вечности има свој императив: carpe aeternitatem (граби Вечност!). За Христовог човека сваки је дан улазница за Вечност. У сваком исечку времена он живи Вечношћу и ради Вечности; он још овде на земљи има живот вечни (Јн. 5,24). За њега је време поприште на коме се он бори за живот вечни; кроз смртност он се бори за бесмртност; кроз горчину -за блаженство; кроз време - за Вечност. Бори се за живот вечни, на који си и позван. Чиме? Вером, љубављу, правдом, побожношћу, трпљењем, кротошћу, жалостивошћу, милостивошћу (ср. 1. Тим. 6,<a href="tel:1012">10-12</a>). - То је пут богочовечански насупрот путу човечанском. Крајње је време да се промени мерило: није човек мера свих ствари, већ Богочовек; не треба мерити Вечност временом, већ време Вечношћу; не Богочовека човеком, већ човека Богочовеком; не небо земљом, већ земљу небом: не ум Божји умом човечјим, већ умом Божјим ум човечји. Дух времена треба прилагођавати духу Вечности, не обратно; дух човек треба прилагођавати духу Богочовека, не обратно.</p>
<p dir="ltr">Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена; Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесет векова Он се јавља као најречитији протест против духа нашег времена, против „кнеза овога света" (Јов. 14,30). Свет је толико одлутао од Бога да је њиме овладао кнез таме, кнез зла, дух гњева и противљења. Богоборачки, христоборачки је: живети по духу овога света, који ради у синовима противљења (ср. Еф. 2,2). Синови противљења противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности. Но синови Божји, синови Христови живе по духу Христове Вечности, по духу онога света, горњега, небескога света; њихов је „живот сакривен с Христом у Богу" на небесима (ср. Кол. 3, 3). Њихово је срце горе, над овим светом, где ни мољац времена ни рђа зла не квари, и где зли духови не поткопавају и не краду.</p>
<p dir="ltr">Дух овога света откине ли се од Вечности, није ли органски део њен - постаје гробница, запечаћена са седам апокалиптичких печата, које нико сем Јагњета Божјег отпечатити не може. Живећи по духу овога света човек живи у загушљивој гробници из које га једино Христос може васкрснути и посадити на небесима с десне стране Оца (ср. Еф. 2, 5). Богочовек „даде себе за грехе наше, да нас избави од садашњега света злога" (ср. Гал. 1,4). Он даде Себе - даде нам пут спасења од духа овога света, од духа времена. Другог пута нема. Наше је призвање: борити се са духом овога света, борити се - не собом, већ Христом јер Он победи свет (ср. Јов. 16, 33), и ми побеђујемо Њиме и кроза Њ. Побеђујући дух овога света ми постајемо људи не од овога света, надрастамо свет и урастамо у Христову Вечност.</p>
<p dir="ltr">Свет је нешто што треба савладати. Чиме? -Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? - Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? - Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). Савремени хришћани су се уплашили од духа времена нашег: од атеизма и анархизма, од ратова и револуција - и боје се да се боре с њим, не зато ли што су изгубили осећање да је већи Христос који је у њима од духа зла који је у свету? Но крајње је време да се православни обуку у свеоружје Божје, да би се могли одржати против лукавства овога света. Неопходно је да сву душу и све тело своје пробуде на вечно будну ревност и бдење, пробуде молитвом и постом. Пробуђени - нека узму свеоружје Божије: нека бедра своја опашу истином и обуку се у оклоп правде; нека обуку ноге у Еванђеље мира и узму штит вере; нека узму кацигу спасења и мач духовни - реч Божију; и нека се моле Богу духом непрестано, стражећи са сваким трпљењем и молећи се за све свете (ср. Еф. 6,<a href="tel:1118">11-18</a>). - У самој ствари: такву је борбу водио Христос и апостоли, мученици и подвижници. Својим животом и радом Богочовек Христос је показао како се човек органски сједињује с Богом, како се време органски сједињује с Вечношћу, како се завршно решава страшни проблем времена и простора. Апостоли и мученици, страстотрпци и подвижници православни ишли су богочовечанским путем Христовим, и успели су да победе дух овога света: они су све времено учинили вечним, све човечје - богочовечним; они су и душу, и тело, и чула своја учинили бесмртним, нетљеним, вечним. Они су увек живели по духу Вечности, никада по духу времена, и оставили нам један аманет: живите увек Богочовеком, никада човеком; живите увек духом Вечности, никада духом времена.</p>
<p dir="ltr">Aва Јустин (Поповић), <i><a href="tel:1923">1923</a></i><i>. година</i></p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-20469782591757845912022-07-16T05:13:00.005-07:002023-07-21T16:23:05.132-07:00Еуфорични плач иза тамних наочара<p>Може ли се наћи нит која повезује два бенда различитог стила и музичког жанра, насталих у различитом времену и окружењу? Два бенда чија је публика различита. Једна носи „чизме на ногама, препуна окова, мантил до земље и руке у џеповима“ а друга је „бесмислено лепа“? Два бенда чије песме дочаравају различиту атмосферу, код једног у бару код старог, доброг Алексе „седнемо за сто и причамо ноћима“, а у другој је „гужва, врућина, два џина, нема ваздуха од дима, галама и брзина“? Заиста се на први поглед чини да нема ничег што спаја бендове Добри Исак и Буч Кесиди. Ипак, постоји нешто што избија из песама ових бендова на различите начине, а то је вапај – празнине!</p><p>Да би се ово схватило, неопходно је отргнути се од идеолошког посматрања музике. Музика не мора нужно да „заступа“ неку страну, начин живота, да нуди решење и образац за понашање. Музика се може посматрати, што као врста уметности заиста јесте, као одраз духа времена. Одраз духа алтернативне омладине осамдесетих, између осталих, је Добри Исак. Одраз духа омладине данашњице јесте Буч Кесиди. Оно што је заправо забрињавајуће, јесте чињеница да тему – бег од празнине – коју обрађују кроз различите форме, одражавајући својом музиком начин на који живи околина којој припадају, суштински је непромењена већ четири деценије!</p><p>„Опет си пунила време јер ти не знаш шта са собом“, и еуфорична нада којом Буч Кесиди отвара свој албум „када лажеш себе, нешто ће се десити вечерас“. Ово је улазак на различите путеве којима се иде ка истом циљу – прикривању празнине.</p><p>Провлачи се исти мотив који одзвања кроз атмосферу песама, и са којим заправо све што се наводи као привидно решење ступа у борбу – досада. „Сву ноћ сам ходао низ празне улице и нисам видео ништа сем досаде“ или „од једног до другог идеш али те досађује“. У сваком случају, досада се јавља као тег на души, као тег који притиска бивствовање младог човека на овом свету и чији притисак он само повремено успева да неутралише, али никад да га се отараси. Тако је и „викенд само радни када радиш било шта да не би био сам“. Када људи са душевном празнином остану сами са собом, када нема спољашњег ефекта, забаве, нечега што ће их држати, тј. скретати пажњу, досада прелази у депресију. Једино што овај свет нуди као инстант решење је лака забава, провод, који мора да укључује преокупирање што више наших чула, задовољење што више страсти, како би се духовна глад потпуно замаскирала. Јер она се лечи љубављу, а „она боли, није лака као битови, који само су ту да ти замагле вид, и ти мислиш да се тако живи али ти покушаваш да заборавиш да си жив“.</p><p>„Не бој се, не брини, биће још забаве...“, „утешитељски“ поручује Добри Исак. То је онај кључни, егзистенцијални страх данашњег човека – шта ако останемо без забаве!? </p><p>Али, још већи је проблем природа забаве коју овај свет нуди, која у неком моменту сигурно нестаје а потом оставља још већу и још тежу празнину у души. Када прођу све журке и сваки афтер-парти, заврше се све утакмице, концерти, путовања, када ујутру кревет остане празан, када се попију све гајбе, извуку сви димови и линије... Остаје празнина!</p><p>Тескоба те празнине наслућује се у речима ова два бенда. Мрак и туга одзвањају у гласу који пева: „Ми смо умрли од досаде, сад смо ноћни типови, ми смо кренули из подрума и мрачних улица, у потрази за светлима и мрачним вратима, и чекамо те“. Такође, Буч Кесиди закључује, „сви ти другови су лаж, сви ти клубови су лаж, све је маска ја то знам“.</p><p>Ипак, шта тера човека који наслућује лаж коју живи, да настави да оживљава своје црнило и проживљава изнова бесмислену колотечину? Зашто не пробије тај зачарани круг и изађе из њега?</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiqH7YgY78QiCFcqfL_NHc4ZOpFPgKsX2wRFZtaS8fUgLCFj2v_CJf0BawfKI8Y61XjXCKWhHUPfEvdHw-MNmuWM44cdMYB3oMrJAtpVyyH-8Ll82BTVO7UxLeLLnklpLnshrWEr8LO93540nN5A03Q4LonPThv4-RUU_sY-XMkhQSSxqw9cKGMQe6XcA/s925/IMG_20220716_200813.jpg" imageanchor="1" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="576" data-original-width="925" height="398" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiqH7YgY78QiCFcqfL_NHc4ZOpFPgKsX2wRFZtaS8fUgLCFj2v_CJf0BawfKI8Y61XjXCKWhHUPfEvdHw-MNmuWM44cdMYB3oMrJAtpVyyH-8Ll82BTVO7UxLeLLnklpLnshrWEr8LO93540nN5A03Q4LonPThv4-RUU_sY-XMkhQSSxqw9cKGMQe6XcA/w640-h398/IMG_20220716_200813.jpg" width="640" /></a></div><p>Демони су прави мајстори ове игре коју називамо живот, и веома умешно убеде човека да је оно што је имитација која прекива безидејност, заправо решење само по себи. Демон нас убеди да ми заправо волимо баш такав стил живота. И кад схватамо његово црнило, наша гордост нас убеђује да нас то само чини јачима и даје за право да бесмисао који видимо побеђујемо пороцима, јер живот је свакако безвредан. Још је теже онима који имају уметнички дар и доживљавају стварност на другачији начин. Њима такав стил живота брзо постаје оправдање за слабости, а „стваралаштво“ маска за борбу са бесмислом, у које се заправо само утапају, предајући се без борбе, а убеђени да су победили. Такве „победе“ нажалост често завршавају коначном дозом хероина или утапањем у алкохолизам.</p><p>Једина истинска победа је издићи се изнад празнине и пронаћи Смисао. Досада је последица бесмисла, и она је негација живота. Насупрот њој, стоји Живот. Увек жив, увек нов, увек динамичан! То је Христос. Све друго, свака уметност, сваки животни стил, свако трагање, ако не води ка Њему, завршава у ћорсокацима овог света. Форме духа времена су, као што видимо на примеру ова два бенда и две субкултуре, различите, али суштина њихове борбе је иста. А решење ове борбе једино нуди Христос. Сви остали нуде маскирање које никад не траје дуго и које увек оставља нове ране на души.</p><p>Сви смо бачени на исти терен, у исте услове за меч. Имамо овај свет са његовим понудама, имамо бескрајну жеђ у себи. Имамо Христа, Животодавца. Наше је да бирамо на који начин ћемо попуњавати празнину. Да ли ћемо јој ширити простор док нас не покрије целе, или ћемо је заувек испунити Смислом.</p><p>Нека коначна парадигма буде недеља ујутру (по називу песме која затвара албум Буч Кесидија) која нам нуди два решења. „Јутро дотућиће те, буђење је најгоре“ или радосни полазак на службу Бога живога. „Хладнокрвни поздрави“ или искрени братски загрљај Заједнице. „Пробај али неће да се промени, све ово сте већ радили“ или Литургија, која је увек иста а увек нова и јединствена. „Зашто ме повређујеш? Зато што те познајем!“ или „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова! У миру Господу се помолимо...“</p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-77884912896610912822022-06-30T07:27:00.002-07:002022-06-30T11:26:58.825-07:00Коначно одвајање<p>Интересовање за веру не потиче из главе већ из срца. Открио сам то као дете. Био сам сигуран да ћу на овом свету увек имати онолико колико је довољно и намењено од Њега, био сам сигуран и захвалан. Приближавањем вери, јасније је било да таква осећања нису умишљена, да такве мисли нису себичне. Јесте, био сам у недоумици, али итекако је себично мислити да си довољно добар и да зато „то“ осећаш или зато што си „спознао себе“.</p><p>„Да би васкрсао, мораш прво да умреш“ – ова реченица је била моја нада у периодима када сам спознао да су лоша осећања, повремене и временом учестале странпутице постале моја навика. Та осећања, подупрета мислима и испуњена мојим нефункционалним начином живота, успела су да ме одведу до места где се све заборавља. Наравно, овде се мисли на духовно васкрсење. Јер, ако желиш да ти је душа жива, а тренутно ти није добро, мораш да се бориш за то, тада наступа „смрт лошег“ и рађање новог, што је чиста подлога за добро. </p><p>Ако узмемо у обзир мали милион теза, научних и медицинских доказа, дубоко прождирућих психоанализа и самоанализа – свакако долазимо до тога да сем што пуца каиш од превише пива пуцају и „обручи“ око главе и душе. </p><p>„Коначно одвајање“ као химна једног одрастања – постала је то и пре него што је снимљена – баш онда када је то одрастање почело. Сталне дилеме: Ко сам?! Шта сви хоће од мене?! Шта ја хоћу и хоћу ли уопште нешто?! Таква питања доводе до разних странпутица. Иако су мисли, молитве и одласци на литургије увек биле искрене, иако је љубав ка Њему била апсолутна, овоземаљске ствари подметале су ногу на готово сваком кораку. Мислим да су притисци околине превише конфузни, нефункционални, ненормални. Сигуран сам у то да свако може да „носи свој крст“, али и то да околина (наравно, углавном из својих духовних вапаја) додаје неки њихов терет на твој крст и нажалост често осуђује кад не можеш све да изнесеш. Тада наравно и ти почнеш да осуђујеш себе. Под својим теретом се некако бориш, али са туђим, стварно не знаш шта да радиш. Више него природно је да паднеш. Зато треба увек знати да је ту Он да те подигне! Ипак, шта онда кад тако добро паднеш да се поломиш на много делова? Јер, ако можеш да паднеш, логично је да не паднеш увек исто, некад прођеш са мањом а некад са већом повредом. </p><p>Мој пад почиње када сам био одлично предриблан, не знам ко ми је протурио „лопту кроз ноге“. Вероватно је да сам лошим позиционирањем и сам дозволио да се то догоди. Ипак се касније поставља питање зашто сам сам отишао на погрешну позицију и зашто слушам повике публике. </p><p></p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhhsY4UMQj55H942Spdf2iO0w41Vsqwh-3KZ7I_c4DDJpsbYmOyXLJcMmNZUjdE-_weBkNhsRSVDfkwleLyUUhqt0yzJWhNma3Ln5B4B7GnbOaK0nIK0owv7jbI_uD4eNw1mbRmJqYnAYoRBHqEJjJvt4NHt-pdcO7s0lBRBmSGuzbPt0VBNfmbucRhiA/s735/IMG_20220630_150556_357.jpg" style="clear: left; float: left; margin-bottom: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="735" data-original-width="551" height="320" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhhsY4UMQj55H942Spdf2iO0w41Vsqwh-3KZ7I_c4DDJpsbYmOyXLJcMmNZUjdE-_weBkNhsRSVDfkwleLyUUhqt0yzJWhNma3Ln5B4B7GnbOaK0nIK0owv7jbI_uD4eNw1mbRmJqYnAYoRBHqEJjJvt4NHt-pdcO7s0lBRBmSGuzbPt0VBNfmbucRhiA/s320/IMG_20220630_150556_357.jpg" width="240" /></a></div>Моји вид и слух били су све слабији, чист бунт и врела крв све јачи. Телесна снага бивала је избалансирана са умртвљеном „бистрином“ ума тек након пар литара пива. Ни то није било довољно за превелику борбеност која није могла више да ме води јер је одавно странпутица била једини њен колосек. Године су учиниле да накупљени бес и потрага за овоземаљском правдом и доласком до сазнања да је нема, дође до тоталне експлозије. Пад, празнина и апсолутно црнило. На почетку те етапе разна књижевна дела оправдавала су моје стање, наводила ми помисли у погрешном смеру, али не довољно. Успео сам да разумем Џои Дивижн, да се идентификујем са њиховим текстовима, да другачије чујем Блок Аут или Горибор. Примање оног што је писано, певано, сликано, само на начин који ми одговара; јер у тим тренуцима све то делује као спас – зато што ме све то „разуме“. У тим моментима сам једва успео да умолим Христа да ме пусти, да умолим себе да га пустим. Колико ово језиво звучи! Ипак ми је то било „најљудскије“, јер нисам могао да подносим себе, тако сам долазио до закључка да Христа и не заслужујем. То је било могуће јер сам, не стално, али ипак када сам био под дејством разних глупавих (опасних) опијата или алкохола. Једини правац је био у том смеру. Сад се и не сећам када сам први пут покушао да пресудим себи, али сам знао да ако останем овде, да ћу покушати опет. То је наизглед давало слободу. Разумем вероватно сваког ко се носи са таквим мислима и осећајима. Мислио сам да овај свет не могу да трпим више. Временом, разне манипулације алкохолом и лековима успеле су да од мене направе утрнулог човека – ништа нисам осећао, ни добро, ни лоше. Ништа нисам видео, ништа нисам чуо. Ретко кад би ме нешто дирнуло. Расположење није постојало, то је била пропаст, минус бесконачно лоше. Чак сам и престао да се „играм“ са разним супстанцама и глупостима, само сам желео да одем. Трајало је месецима, и пар пута сам покушавао. Око пет, шест, седам... не сећам се. Успевао сам да се осврнем и оживим али је увек било кратког даха; око мене су били моји пријатељи, решени да одузму терет мог крста. Тад препознајем нешто што ме вуче „назад“ (заправо напред) на овај свет, будим се. Ипак, доказ да је лукавост ђавола и обузетост њиме страшна, сведочи то да сам један обичан и леп дан завршио тако што сам решио да поново покушам са одласком. Овог пута сам завршио на испирању. Након тога сам пошао и на психотерапију, што јесте касније било од великог значаја. Верујем да терапија чини своје и да успева да врати човека у живот, али не потпуно. Смисао који нуде само књиге нису довољне за човека. Немогуће је обитавати ако будемо „испуњени на сваком пољу“ (јер, шта значи бити испуњен на сваком пољу?). <p></p><p>Брзо након тог страшног догађаја, на позив мог пријатеља одлазим на литургију (након бар две године). Имао сам вољу за дружењем, а што се тиче литургије нисам имао никаквих негативних помисли, али ни превелику жељу. Након те недеље мој вид и слух су се регенерисали. Наравно да нисам одмах био свестан тога, али сам схватио да је тако када сам и сâм почео опет боље да видим и чујем. </p><p>Моје лоше позиционирање у одбрани и то што ми је лопта прошла кроз ноге „закрпили“ су моји саиграчи. Нисам изашао из игре, једино што остаје је једино оно што треба, а то је слушати тренера и увек бити ту за своју екипу.</p><p>Још увек не могу да дефинишем да ли сам у тим тренуцима изгубио веру или сам јој неком силом окренуо леђа. Ипак, да ли је то битно сада? Чак и да сам је сам збацио (ако је то уопште и могуће, мислим да није), утолико је она доказ веће љубави, јер, одрекавши се себе, Он ме се није одрекао. Након доста пропуштених шанси што „из шеснастерца, што ван њега“, ипак и даље „добијам лопте у простор и шансу за гол“. Кад Тренер има веру у тебе више него што и сам верујеш у себе, који је начин да му одаш захвалност? </p><p>Ево, сад, кроз текст, али и свакодневно, присећам се својих падова (не само поменутих). Сећам се како сам идући ка Њему неприметно скренуо од тог пута, и куда сам одлутао. Једини страх није страх од тога шта се дешава када залуташ, већ страх од тога како је без Њега. Заправо, такав страх је доминирао све време које сам провео у слепим улицама. Током целог текста, описујем своја лоша осећања, ужасно стање психе, а заправо све стаје у претходној реченици. Јер, без Њега немамо ништа, а са Њим имамо све. Свесност и у „најмањој“ мери о Њему, довољна је за живот. Без тога, или, како многи воле – порицањем Њега, итекако је могуће залутати...</p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-40730784785381661662022-06-26T08:39:00.009-07:002023-07-20T18:43:25.834-07:00Осећај неприпадности (На рекама вавилонским)<p>Неприпадност је осећај који је бар у неком моменту живота имао сваки човек, у којим год условима, месту или времену живео. Различити су начини којима се бежало од овог стања – од промене животне средине, посла, културе, друштва – до промене изгледа и стила облачења. Ипак, свепрожимајући осећај неприпадности увек је чекао у заседи и свако ко је дубље испитивао своју личност изнова га је осећао, упркос свим животним променама.</p>
<p dir="ltr">Осећај неприпадности у оваквом свету био је окидач за стваралаштво у свим видовима уметности. Управо тако, кроз различите форме, проламао се исти вапај за изгубљеним рајем који је свако доживљавао другачије. За неке су то делови територија, изгубљени завичај, за неке друга држава или систем, за неке породица или особа... </p>
<p dir="ltr">Свето Писмо на разним местима прожето је оваквим дубоким описима стања људске душе. Пророк Јеремија у свом плачу над Јерусалимом описује најдубља стања туге и покајања. Управо овај пророк на најбољи начин описао је дубинску потребу за уметничким изражавањем осећаја: <br />
„али у мом срцу је Његова реч била као распламсала ватра, као ватра затворена у мојим костима. Зато више нисам могао да ћутим, нисам могао да издржим.“</p>
<p dir="ltr">Ове речи најдубље су одражене у још једном делу Светог Писма. У Давидовим псалмима. Речи псалама кроз векове уназад утеха су многим душама кроз сва искушења, прожимају сваког човека и исказивана су у различитим формама — од певница у храмовима, усамљеничким келијама пустињака до рок концерата. Ово показује да богонадахнути Псалми одражавају осећај не само једног појединца или народа, већ сваког човека. Тако је осећај неприпадности описан у чувеном 136. псалму (На рекама вавилонским), који пружа утеху и инспирацију за многе душе које мучи овај осећај. </p>
<p dir="ltr">Вапај и плач израиљских робова у Вавилону одраз је плача сваке душе у овоме свету. Свако од нас је, признао или не, у ропству Новог Вавилона, и само је питање колико жели да му се препусти. Они који нас заробише терају нас да свирамо и да их забављамо. То су тражили Вавилонци од Јевреја, то тражи и овај свет од нас, да се укључимо у свеопшти циркус који нам нуди. Док год имамо шта да понудимо у овом вашару, он ће нас прихватати, а ми ћемо осећати лажну припадност том циркусу.<br /></p><p dir="ltr">
„Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?“ (Пс. 136.), – ово је вапај наше душе, коју гази ропство овога света. Јер душа сваког човека створена је за нешто узвишеније од забаве, трговине, преједања, опијања... А туђа земља није ова или она територија, и наше ропство није ропство овом или оном народу или систему. Сваки боготражитељ увек ће осећати да не припада овде! „Јер овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“, каже Апостол Павле. Тако и ми осећамо да коју год државу или место променили, правила су свуда иста. Наше место није овде!</p>
<p dir="ltr">Зато немој да се чудиш када те запљусне овај осећај! Вапај из Вавилона је и твој вапај. Постоје два пута којим се бежи из ропства, један којим су пошли Израиљци клањајући се златном телету након египатског ропства, и други, којим је кренуо Апостол Павле, изабравши једини истински излаз из ропства овога света – Христа! </p>
<p dir="ltr">Зато неприпадност не треба да нам буде повод за чамотињу или агресију ка замишљеним непријатељима, већ стаза ка Царству Небеском и подсетник да је то наш главни циљ и једина права Отаџбина.</p>
<div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><iframe allowfullscreen="" class="BLOG_video_class" height="266" src="https://www.youtube.com/embed/JJNsX9ohdRE" width="320" youtube-src-id="JJNsX9ohdRE"></iframe></div><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><p dir="ltr" style="text-align: center;"><a href="https://www.youtube.com/playlist?list=PLQXUWo3oG6-07SFLSUkTbQAaU4q7IhUJF">Плејлиста</a> са различитим извођењима псалма 136.</p></div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-45668921832291244082022-06-16T08:45:00.002-07:002023-07-21T16:27:50.680-07:00Како неко може да буде урбан и да верује у Бога – Дејан Вучетић (Дарквуд Даб)<p><b style="font-style: italic;">Сваки искрено верујући хришћанин има неки свој тренутак, свој Емаус и моменат кад се све мења у односу према и са Богом. Да ли си ти имао свој тренутак који можете да идентификујете као тачку или период после ког ништа више није било исто?</b></p>
<p dir="ltr"><b>Д.В:</b> Период сазревања крајем тинејџерског узраста је тај у ком се у мени пробудила потреба и жеља да боље упознам побожност и веру коју сам осећао у себи од детињства. Почео сам да одлазим на литургију и трудио се да живим по хришћанским правилима. Било је нас неколико из краја који смо слично размишљали, разговарали смо о Христу, то су моменти које памтим као тачке промене. Године 1991. почињем да се бавим иконописом у једној радионици, тада се боље упознајем са уметничком традицијом православног хришћанства.</p>
<p dir="ltr"><i><b>Добар део деведесетих и „нултих“ провели сте долазећи у манастир Ковиљ. </b></i><i><b>Да ли би поделио са нама успомене на тај период када се братство развијало и постајало оно што, изгледа, не престаје да даје плодове</b></i><i><b>?</b></i></p>
<p dir="ltr"><b>Д.В:</b> Први пут сам био у Ковиљу '92 године, да посетим друга који је мало пре тога дошао у манастир да буде искушеник. У братству је тада било четири млада монаха и не више од десетак искушеника. После пар дана дружења вратио сам се у Београд са жељом да што пре дођем опет. Наставио сам да одлазим тамо кад год сам био у прилици, то ми је било као уточиште од анксиознозсти и свега негативног што са собом носи живот у граду. Стекао сам неке драге пријатеље тамо и памтим многе дивне тренутке, од дружења са калуђерима и искушеницима, до рада у иконописачкој радионици. Имао сам привилегију да тих година посматрам како се та монашка заједница развија и постаје оно што је данас.</p>
<p dir="ltr"><i><b>И сам сам писао о твом стваралаштву и објавили смо то и на „Чуду“, као и бројни други аутори који су препознавали веру у твојим стиховима у, сад већ, деценијама иза нас. Да пробамо да обрнемо перспективу: да ли је изводиво да хришћанин напише песму која није хришћанска? Звучи као трик питање, али није, свега ми...</b></i></p>
<p dir="ltr"><b>Д.В:</b> Не знам, вероватно јесте, нисам никада размишљао о томе. Кроз песму човек износи своја уверења, мисли и осећања. Ако би хришћанин писао песму која није у складу са његовим уверењима поставља се питање зашто би то радио?</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjhVBdawupPRECbhg5iYgvRAadt7AEPkR9HhF1uhxsXGfaXLZtG0EiXrQ6pT47yXxjxqAe3ERIRDaUABE4aQ1OOuzdu1iTARDEiAX7RUmqcgBZEuKsgGQaXFT0aGv81z-xXgXfMncstLPBKCIIrHQ4lQ3ePbOtAmTn26XDkbgIdiZwc7h3PeMQLLdYzKQ/s388/Darkwood_dub_1.jpg" imageanchor="1" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="349" data-original-width="388" height="288" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjhVBdawupPRECbhg5iYgvRAadt7AEPkR9HhF1uhxsXGfaXLZtG0EiXrQ6pT47yXxjxqAe3ERIRDaUABE4aQ1OOuzdu1iTARDEiAX7RUmqcgBZEuKsgGQaXFT0aGv81z-xXgXfMncstLPBKCIIrHQ4lQ3ePbOtAmTn26XDkbgIdiZwc7h3PeMQLLdYzKQ/s320/Darkwood_dub_1.jpg" width="320" /></a></div>
<p dir="ltr"><i><b>Ти и Дарквуди сте деведесетих носили етикету „најурбанијег од урбаног“ и најквалитетнијег српског бенда. Сигурно је твоја јавно откривена вера – лош израз, признајем, али има оправдање – збунила многе из таквих кругова. Када се сећаш разговора са колегама, добрим људима који не верују у Бога, који ти је разговор у сећању? Не мораш именовати људе, садржај је оно што нам је важно...</b></i></p>
<p dir="ltr"><b>Д.В:</b> Свако добронамеран је прихватио то што јесам, а било је и оних који то никако нису могли да разумеју. Како неко може да буде "урбан" и да верује у Бога? Такве и сличне коментаре сам слушао и од "урбаних", и од "руралних" типова . Наилазио сам на неразумевање и у бенду, чак и нетрпељивост. Срећом нисам био сам, на сцени је међу музичарима било људи који су се осећали и размишљали слично као и ја, ту сам налазио подршку и разумевање. Доста сам се дружио са Растком Лупуловићем, првим гитаристом Канде Коџе и Небојше, који се касније замонашио у Дечанима и постао отац Иларион. Он је игуман манастира Драганац на Косову, пре две године га је посетио мој старији син Гаврило, вратио се одушевљен и пун лепих утисака. Гаврило је имао око годину дана кад смо испратили Растка у манастир, пре 25 година.</p>
<p dir="ltr"><i><b>Избор митрополита Порфирија за Патријарха српског многима је измакао тло испод ногу. </b></i><i><b>Надубудни атеисти остали су шокирани његовим цитирањем Џонија Штулића у честитки изабраном загребачком градоначелнику, а „немакрстабезтрипрстатакатијеверасрбска“ несретници су са, рекло би се, </b></i><i><b>страхом дочекивали и могућност да буде изабран. Чему се ти надаш од новог Патријарха српског</b></i><i><b>?</b></i><b> </b></p>
<p dir="ltr"><b>Д.В:</b> Надам се најбољем. Патријарх је човек мира и разумевања, мислим да је управо такав поглавар потребан нашој Цркви у овим временима. Обрадовао сам се кад је изабран за Патријарха, иако сам знао да ће његов избор узнемирити духове са свих страна. Титула коју је примио носи са собом многа искушења, верујем да је способан да се избори са њима. Достојан.</p>
<p dir="ltr"><i><b>Да ли је са Дарквудима готово? Јесте ли се разишли? И чему се од тебе људи коју поштују твоје стваралштво могу надати у наредном периоду?</b></i></p>
<p dir="ltr"><b>Д.В:</b> Дарквуд Дуб је престао са радом пре пет година, када су гитариста, басиста и бубњар донели одлуку да не радимо више заједно. Ја сам наставио да се бавим музиком активно кроз бенд Минилинија, који сам формирао још 2011. године са идејом да радим нешто што се по звуку разликује од Дарквуд Даба у том тренутку. До сада смо објавили сингл и албум на нашој Bandcamp страници (<a href="https://minilinija.bandcamp.com">https://minilinija.bandcamp.com</a>), и то је наишло на добар пријем код публике. Тренутно снимамо Минилиња ЕП и радимо на песмама за мој соло албум.</p>
<p dir="ltr">Извор: <a href="http://www.cudo.rs/">Чудо</a></p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><iframe allowfullscreen="" class="BLOG_video_class" height="266" src="https://www.youtube.com/embed/t1ignEbF1j8" width="320" youtube-src-id="t1ignEbF1j8"></iframe></div><br /><p dir="ltr"><br /></p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-7010805955815686222022-05-27T09:31:00.002-07:002022-05-27T12:15:10.172-07:00Медицина и Црква<p>Однос медицине и Цркве нарочито је актуелна тема у нашем времену, када смо навршили две године пандемије вируса који је донео много несреће али и поделио човечанство у разне „таборе“. И у медицинским и црквеним круговима нема јединственог мишљења о овом односу. Наравно, увек су најгласнији они најекстремнији и најратоборнији са обе стране. Они који заговарају да медицина и Црква немају ништа заједничко или да морају да буду у непријатељском односу. </p>
<p dir="ltr">Управо такви, будући најгласнији у оптужбама, најмање познају и „своју“ а нарочито „противничку“ страну. Тако су у црквеним круговима најгласнији „ревнитељи“ који „бране“ Предање које су стварали свети оци Цркве који су оснивали болнице и прихватилишта, изучавали медицину како би помагали људима (свети Василије Велики или свети бесребреници Козма и Дамјан), организовали и плаћали чланове црквених заједница да помажу зараженима од инфективних болести... Теоријска „надметања“ ових ревнитеља могу да се пониште практичним примером једне личности, која није живела тако давно, већ у претходном веку. Личности која је у пракси спојила „неспојиво“. Личности која је целим бићем припадала и једној и другој страни. Личности о којој се и даље мало зна, а чији нам је пример у овом времену преко потребан. Та личност је свети Лука Кримски.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiUq04BUccdfvM5AuHWTLAxXu44LoClkZ4hIv8yYAa1Xb3TSDliWbEe5gbFOSxD8iCW-7pQ6IPQYma48UAUBjWfAlEavqwOi2EExYFKEQfkBzNpvafK6uCGGilsybkYuz8_VEsocKF18qCuwqpSjsqtD6YWbY_m2o7mbke-iAqudxGAnyMBxOUuWc95-Q/s1620/konstrakta-1.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="1080" data-original-width="1620" height="426" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiUq04BUccdfvM5AuHWTLAxXu44LoClkZ4hIv8yYAa1Xb3TSDliWbEe5gbFOSxD8iCW-7pQ6IPQYma48UAUBjWfAlEavqwOi2EExYFKEQfkBzNpvafK6uCGGilsybkYuz8_VEsocKF18qCuwqpSjsqtD6YWbY_m2o7mbke-iAqudxGAnyMBxOUuWc95-Q/w640-h426/konstrakta-1.jpg" width="640" /></a></div>
<p dir="ltr">Рођен у турбулентном периоду руске историје, живео у најтежим периодима за свој народ и Цркву, примером је свети Лука оправдао име апостола које је, не случајно, добио на монашењу. Апостол Лука – лекар и иконописац. Управо су ове две дисциплине била два пута којима је свети Лука могао да крене. Наиме, након завршетка гимназије и Кијевске уметничке школе, већ је имао у плану упис на Петровградску Уметничку Академију. Ипак, као да је кроз срце младог Руса тада прошла чувена дилема, коју је пар деценија касније изрекао немачки философ Адорно: <i>како писати поезију после Аушвица?</i> Ову реченицу својим животом је, пре него што је и настала, прошао свети Лука, одлучивши да не може да се бави оним што воли – сликањем – кад је око њега толико људи којима је потребна помоћ. Доневши овакву одлуку, свети Лука је преломио да посвети свој живот и рад медицини и Цркви, а тиме створио јединствено уметничко дело – своје житије!</p>
<p dir="ltr">То уметничко дело није могуће просто препричати, иако је довољан макар и један сегмент из овог подвижничког живота који би изолован од свега био довољан да схватимо да се ради о светом човеку. Не зна се шта више плени код ове личности. Да ли човекољубље, смирење, пожртвовање, љубав према ближњима, ревност према Цркви, трпљење у невољама...</p>
<p dir="ltr">Мучеништво ове душе почело је већ након завршетка студија, нечим што често најјаче боли – неразумевањем околине. Сви су од овог одличног студента очекивали да гради научну каријеру, а он одлучује да буде обичан сеоски доктор, да лечи сиромашне и заборављене, којих је у том прериоду препуна Русија. У свом дневнику записује речи туге што нико не схвата да се он управо и школовао због тога – да помаже сиромашнима!</p>
<p dir="ltr">Тако је и било у почетку, радио је као лекар, али се убрзо прочуо као изузетан хирург. У Москви брани докторску дисертацију и пише књигу „Огледи из гнојне хирургије“. Путем мучеништва неповратно креће, када и многи у Русији, са револуцијом 1917. године. У том периоду доживео је одлазак у затвор и смрт младе супруге. Остаје сâм са четворо деце, и тада постаје свештеник. Из данашње перспективе гледано, помислило би се да је обезбедио себи егзистенцију, али у том периоду, ово значи супротно – потпис на прогонство, страдање и сиромаштво! </p>
<p dir="ltr">Тако је добио звање хирурга, професора на факултету, свештеника, а недуго затим прима и монашки чин. Ова необична појава у налету револуционарног духа у Русији није остала непримећена. Професор који оперише са крстом на грудима и иконом Мајке Божије у операционој сали – недопустиво!? Ипак, нико није могао да оспори лекарско знање и подвиге овог чудака.</p>
<p dir="ltr">Након што Лука бива хиротонисан за епископа, креће нова епизода мучеништва – прогонство. Наредних 11 година проводи у затворима и логорима. И у оваквим условима, он наставља да лечи и помаже осуђеницима. Обавља операције у невероватним условима. У затворима из којих би бивао пресељен настају побуне због његовог одласка.</p>
<p dir="ltr">На овај начин (као нпр. у случају затварања Аве Јустина у Ћелије) десило се да је Господ људску злобу, уз сарадњу свог светитеља, искористио као инструмент својег Промисла. Епископ Лука је био као кадионица, којом је Господ прошао и окадио делове земље који још нису чули реч Господњу. Његово присуство у непросвећеним крајевима Сибира, међу људима заборављеним од читавог света, доказало је да Господ брине о свакоме и жели да јеванђелска вест стигне до свих насељених крајева земље. Тако су, захваљујући бољшевичком богоборству, ови крајеви земље дочекали свог епископа!</p>
<p dir="ltr">Почетак Другог светског рата епископа Луку затиче у затвору у Сибиру. Тада се догађа нешто што и најокорелија срца загрева топлином. У Москву стиже телеграм следеће садржине: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство.“ Молба је прихваћена. Лекарски подвизи које је чинио током рата били су небројани. На крају рата бива одликован медаљом и враћен у изгнанство!</p>
<p dir="ltr">Након тога, бива хиротонисан за епископа Кримског и од тог момента креће период његовог проповедништва. Све оно што је кроз живо искуство душа сакупила тих страдалних деценија, изливало се пред страдални православни народ, прогоњен у „ослобођеном“ СССР-у. Епископ Лука неуморно је служио и проповедао. Изговорио је око 1250 проповеди, од којих је сачувано око 750. Последњих пет година живота, епископ-хирург који је многим људима спасао вид – остаје слеп! </p>
<p dir="ltr">Слепило и дијабетес нису га спречили да служи Литургије. На дан Свих Светих Русије, 11. јуна 1961. године, упокојио се епископ Лука. Нову победу над богоборним режимом пројавио је одмах након своје смрти. Строго је било забрањено да се владикин одар пронесе кроз главну улицу Симферопоља (Крим). Али, није било забране која је могла да заустави три километара дугу реку људи да испрати свог владику! </p>
<p dir="ltr"></p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiu2xeZvGDtoH_ziWvCPC-h4GuGtiOPGtLjxvaDIB28Dul1FIYMvYCNzAELDVMy3bwU87dodWQPCeG7L127gxp6NDdKMSpiWHgy0WXKVIc17RtKAL86uCwEiaK-o2w5oFs_m-8Zj2lwR0Jsf82LGvUz01vje_DFHnlQKj8YQVeesOotMB8c_LeSxbwfTg/s3179/20200421_165512-01.jpeg" style="clear: right; float: right; margin-bottom: 1em; margin-left: 1em;"><img border="0" data-original-height="3179" data-original-width="2404" height="320" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiu2xeZvGDtoH_ziWvCPC-h4GuGtiOPGtLjxvaDIB28Dul1FIYMvYCNzAELDVMy3bwU87dodWQPCeG7L127gxp6NDdKMSpiWHgy0WXKVIc17RtKAL86uCwEiaK-o2w5oFs_m-8Zj2lwR0Jsf82LGvUz01vje_DFHnlQKj8YQVeesOotMB8c_LeSxbwfTg/s320/20200421_165512-01.jpeg" width="242" /></a></div>Ово је само скица за поменуто уметничко дело. Да би се оно цело сагледало, потребно је уложити још труда. Ово нека буде само позив данашњим генерацијама да не полазе за мишљењима и анализама самозаваних стручњака и проповедника, празних теоретичара. Пред нама је живи пример како медицина, наука, образовање – може да буде средство да сведочимо Христа. Јер Онај ко је исцељивао болесне и губаве, Онај ко је плакао над гробом мртвог пријатеља, не жели људску несрећу и болест. А телесна исцељења добијају пуни смисао када их прате и духовни преображаји. <p></p>
<p dir="ltr">Да свети Лука Кримски није само занимљива личност и добар стручњак, већ живи светитељ који и данас помаже – већ има примера. Зато ћемо у наредном периоду посветити још прилога светитељу коме ни томови књига нису довољни, како би се и у овом турбулентном и несрећном периоду укрепили његовом вером.</p>
<p dir="ltr">Света Црква прославља Луку Кримског 11. јуна. У сусрет том празнику, а како би наш народ упознали са овим дивним светитељем модерног доба, овим текстом почећемо серијал објављивања његових беседа, прича и сведочанства о његовим чудима за живота и након упокојења.</p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-47447402591398875812022-04-24T02:01:00.003-07:002022-04-24T02:01:35.267-07:00Ко ову Радост не осети заиста је изабрао да буде мртвац<p>Васкрсли Господе ова земља као да је тамнија од Ада у који си након распећа сишао. Господе, ја сам се већ на овом свету нагледао мртваца! Читав живот окружен сам таквима. Мртваци, Господе, чекају поспани превозе за прву смену, док суморно мотају јефтин дуван. Мртваци, Господе, одлазе у школе сањиви, гледајући успут једноличне екране телефона. Мртваци викендом одлазе на журке, мртваци понедељком на послове, мртваци се расправљају на пијацама, мртваци се лажно смешкају у пословним зградама. Мртваци се, Господе, смеју по задимљеним кафанама, кројећи планове за израбљивање других мртваца и већу зараду. </p><p>Желећи да побегнем од тих живих мртваца, гребао сам површину, био са онима који одступају од правила света којим смрт влада. Свет подземља само привидно је жив, спољашња динамика која одваја од монотоније само је натрпавање доживљаја и утисака, али не и Живот. Другачија форма не носи другачију суштину. И на концертима, и по забаченим ћошковима, алтернативним локалима, журкама по становима и подрумима, градским парковима окупљали су се само другачије окречени гробови. Исто је било и са богатима у ресторанима, и са просјацима и клошарима, исто је било и за пуним столовима, и у прљавим купеима воза, са образованима и са најпростијима... Само мртваци прикључени на апарате у облику порока, мотивација, привидних успеха, уметничких екстаза... </p><p>Ја сам, Господе, био мртвац који хода, зато сам око себе и видео само смрт! Тражио сам споља ту клицу Вечности, црпео сам живот из беживотног... А онда, када су ме канџе смрти потпуно обгрлиле, сетио сам се Животодавца.</p><p>Твој огањ живота тињао је у мени, а ја сам га маскирао својим потрагама. Желео сам да тај Живот пронађем споља, а Он је тињао у мени стрпљиво чекајући шансу да од пламичка направи Живот. Мртваке сам ја видео, а за Тебе они не постоје. Са Тобом су сви живи онолико колико Те пусте у свој живот.</p><p>Када ме је Твој огањ Живота оживео, тек тада сам видео Живот и у свима онима који су ми до тада изгледали као мртваци. Зато Ти се молим, Господе, да тај неугасиви пламен који тиња у сваком од њих распалиш и да их оживиш, као што си оживео мученике у Адској тами.</p><p>Као свеће у нашим Литијама које ће светлети у овој ноћи, разгори Господе пламене у срцима свих који и даље живе као мртваци, јер једини Ад је заслепљеност за Светлост Твог Васкресења. Онај ко ову Радост не осети заиста је изабрао да буде мртвац.</p><p>ХРИСТОС ВАСКРСЕ!</p><p>Смрт Свету</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEghwsADwl0YtuctqjTEO5GJtyHSaMh39HODLinUYhwoH9W0LwfKySDB4gKBadUXo7GdKn2MGawRQBh0dpBMKtipzy15LWyXZLywtFSS9UAVExL_D22MKQI5fizgSyQGl-_F7WpMOX017ifmulul-5z91fJ_xg0LcFPtH6wLE6zkiQygE3Yanc9aeUXqWg/s2048/17097401_2243410855883364_8822431074084916296_o.jpg" imageanchor="1" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="1365" data-original-width="2048" height="426" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEghwsADwl0YtuctqjTEO5GJtyHSaMh39HODLinUYhwoH9W0LwfKySDB4gKBadUXo7GdKn2MGawRQBh0dpBMKtipzy15LWyXZLywtFSS9UAVExL_D22MKQI5fizgSyQGl-_F7WpMOX017ifmulul-5z91fJ_xg0LcFPtH6wLE6zkiQygE3Yanc9aeUXqWg/w640-h426/17097401_2243410855883364_8822431074084916296_o.jpg" width="640" /></a></div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-40099518702414027232022-04-19T11:58:00.004-07:002022-06-22T08:07:49.855-07:00Смрт Свету - Интервју за Зентромаг<p>Хришћанство кроз своје двомиленијумско постојање изнова проналази нове изразе у различитим облицима културе. Додир уметности и културе са хришћанством, и њихово међусобно прожимање, није ништа ретко нити необично. Међутим ако бисмо издвојили контракултуру, тешко да бисмо на први поглед приметили превелику везу између та два појма. Контракултура у својој сржи носи бунт, отпор, противљење систему, док је хришћанство на први поглед религија мира и љубави. Прича да у САД постоје православни монаси панкери, деловала би скоро митски. Али да, овај текст посвећен је управо њима, односно следбеницима њихове идеје у Србији. </p><p>Историја свега почиње када братство манастира Светог Германа Аљаског у пустињи северне Калифорније деведесетих година одлучује да дух нихилизма и очајања који је владао међу тадашњом омладином, посебно међу панкерским круговима којима су припадали пре свог монашког живота, замени спознаја Православне вере. Међутим, у први мах бивају одбијени од једног часописа који се бавио поп културом јер се њихов чланак о оцу Серафиму Роузу уредницима чинио као неподобан, уз изговор да та тема не одговара њиховом садржају. Ипак, панкерски бунт чини своје када монаси одлучују да ствар преузму у своје руке, и тако настаје ни мање ни више него први православан панк фанзин – Death to the world. Поента ове, помало провокативне кованице налази утемељења у речима Светог Исаака Сиријског које гласе: „Свет је општи назив за све страсти. Страсти су следеће: љубав према богатству, жеља за поседовањем, телесна задовољства, завист, похлепа за моћ, гордост, жудња за облачењем у скупу одећу, жеља за људском славом. Кад ове страсти престану да буду активне у нама, свет је мртав. Речено је о свецима, да док живе они су мртви; јер живећи у телу, они не живе за тело. Види за коју од ових страсти ти живиш. Тада ћеш познати колико си жив за свет и колико си мртав за њега“. </p><p>Први број фанзина био је права непознаница младим Американцима када се нашао на панк и другим супкултурним дешавањима, јер је и поред панк естетике, његова садржина обухватала религиозне теме и православну инконографију. Као резултат трудољубивости издавача, овај, можемо слободно рећи авангардни покрет, сједињује мноштво младих Американаца са Православном Црквом, па тако панкери осим на уобичајена места својих окупљања усвајају још једно – управо Цркву. Закључно са дванаестим издањем фанзин престаје да излази, али ипак његов утицај оставља дубоког трага у свету. Тако осам година касније калифорнијски клинци трагајући за нечим дубљим од умирујућег духа протенстантизма долазе на иницијативу да поново покрену чувени фанзин за шта и добијају благослов његових оснивача, тако да се фанзин враћа на сцену где опстаје до данас. Њихов резултат није био ништа мање успешан од претходног, па тако Литургије поново испуњавају млади бунтовници специфичног изгледа: чироки и скин фризура, тетоважа, пирсинга, диференцирајућег одевања... Најзад, прича допире и до наших простора када се поштоваоци Death to the world идеје окупљају под називом Смрт свету, што уједно представља огранак истоименог фанзина у Србији. Са благословом америчке редакције покрећу свој рад о празнику Светог Георгија Победоносца 2014. године. Централно место њиховог деловања јесте <a href="http://smrt-svetu.blogspot.com">блог</a>, а заступљени су и на друштвеним мрежама где своју идеју преносе младима на врло карактеристичан начин. Њихове поруке и њихов начин оглашавања издвајају се из читавог корпуса православно-религијских страница којих на друштвеним мрежама има на претек. Између осталог, њихов рад може се илустровати у потрази за најприхватљивијим начинима да се младом човеку дају одговори Цркве на савремене проблеме (са којима се нажалост пречесто сусрећемо), приближе црквена, пре свега јеванђељска учења, док су истовремено заступљени и у оквирима алтернативне културе из које црпе позитивне примере, било да су у директној вези са хришћанством или не. Стога, пошто су се момци из Смрт свету пријатељски одазвали на наш позив на интервју, више о њима прочитаћемо у самим одговорима који нам следе:</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjwcuaz7nN_ivt6GLMn-mUd54OfY9Gu9-1E0-Hm73V90bjr5xteQSMBKyHUzN6ZAcM0VTT4Ly5RaFbEZn2YjmbZIE7UW7pQZuG3V6IBuBrB0f979zSxiHUAvixcJ_TEAQ0fD-LkZtaXYs1uueW1LyVovLlM2g6OpgotXvCzDNB1nGhB2bA210WPJRcEVA/s4096/IMG_20220418_120633.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="2113" data-original-width="4096" height="330" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjwcuaz7nN_ivt6GLMn-mUd54OfY9Gu9-1E0-Hm73V90bjr5xteQSMBKyHUzN6ZAcM0VTT4Ly5RaFbEZn2YjmbZIE7UW7pQZuG3V6IBuBrB0f979zSxiHUAvixcJ_TEAQ0fD-LkZtaXYs1uueW1LyVovLlM2g6OpgotXvCzDNB1nGhB2bA210WPJRcEVA/w640-h330/IMG_20220418_120633.jpg" width="640" /></a></div><p><i><b>Помаже Бог! За почетак, како је дошло до тога да се идеја из далеке Калифорније етаблира код нас, то јест како је од Death to the world дошло до Смрт свету?</b></i></p><p>Бог помогао! Када погледамо географски и историјски, Калифорнија и Србија јесу далеко, али оно што се мора признати – свиђало нам се то или не – ми јесмо део западне цивилазације и дух либерализма, конформизма и индивидуализма јесте постао наша реалност. Управо због тога, омладина у Србији расте у истој духовној атмосфери као и она у Калифорнији, колико год се по неким традиционалистичким приступима чинило да се разликујемо. Дух западне цивилизације, дух нихилизма, дубоко се укоренио у нашу стварност и свакодневницу. DTTW настаје као одговор на такво духовно стање у Америци, а начин на који је та идеја примљена овде само сведочи о сличности духовне климе.</p><p><i><b>Поред вас и зачетника, огранак је покренут и на шпанском (шпа. Muerte al mundo) и на руском језику (рус. Смерть для мира). Које су сличности а које разлике у вашем међусобном раду?</b></i></p><p>Што се тиче шпанског огранка, ради се о млађим обраћеницима у православље из Еквадора, Мексика и Шпаније. Њихов огранак тек што је настао, али су се момци потрудили да први број DTTW фанзина у потпуности преведу на шпански. Види се труд и у многоме лични печат у њиховом раду. Веома подсећају на нас, у време када смо ми почињали. </p><p>Што баш не би могло да се каже за руску екипу, која постоји колико и ми али сем повремене активности на ВК мрежи, никаквог другог активизма нема. Међутим у Русији постоје многи други пројекти попут After icon-a који иако нису именом, суштином јесу део Смрт Свету приче.</p><p><i><b>Можемо рећи да је ваша естетика врло аутентична, одакле инспирација?</b></i></p><p>Хвала на комплименту. Делимично, инспирација лежи у угледању на дизајн америчких сабораца, али сам се увек трудио да не будемо copy-paste. Претпостављам да инспирација такође долази и из сопственог порива ка уметности (=лепом) али и панк субкултуре којој припадам.</p><p><i><b>Хришћанство и панк – где је спона?</b></i></p><p>Овде бих се надовезао на претходни одговор. Вредности савремене западне цивилизације, промовисане преко медија, културе, политике, бизниса, у својој суштини су анти-хришћанске. Панк култура настаје као побуна против ових вредности. Ипак, панк култура не доноси коначно решење, што у основи и није њен задатак. Она човека усмерава у односу на овај свет. Тако панк остаје на нивоу тражења решења. Један од одговора налази се у Цркви. Суштинска повезаност идеја панка и хришћанства је у побуни против овог света. </p><p>Хришћанство је прва, и једина суштинска побуна против света. Једино она „побуњеника“ комплетира, даје му јасну суштину његове побуне. Панк овде може да буде пут до тога, као што може да буде и „инструмент“ за промовисање идеје побуне против света.</p><p><i><b>На који начин видите спону политичког активизма са религијом? Шта су њихове предности а шта недостаци?</b></i></p><p>Оно што јесте похвално код вашег и политичких покрета попут вас јесте воља за супротстављањем модерном свету. Свим изопаченостима и трендовима који у својем корену јесу антихришћански и антитрадиционални. Ипак недостатак јесте исконско разумевање религије и истицање духовног живота, као основ здравља једне нације. Сем традиционалистичког приступа и декларативне припадности, што би свакако требало да буде основ једног српског родољупца, рекао бих да се често маши суштина, а то је понирање у дубину и мистику православља. Тек када се заиста сусретнемо са Христом кроз духовно а не фолклорно, бићемо на правом путу да мењамо себе, а самим тим и наше друштво (систем).</p><p><i><b>Пратећи ваш рад стиче се утисак да вам један од основних циљева представља разбијање предрасуда о томе да хришћани морају бити унификациони, односно да уопште постоји неписано правило како верници треба да се одевају, коју музику да слушају, који културни образац да усвајају и слично. Нешто више о томе?</b></i></p><p>Управо тако. Црква је заједница, а заједницу чине – личности. Друштва, корпорације, странке (дакле, продукте овог света) чине униформисани поданици. Личност је слободна, својствена и непоновљива, и само као таква заиста припада Цркви. Сам поглед на богатство Цркве нам то говори. Колико различитих светитеља, са потпуно различитим животним причама, условима, карактерима, начинима подвига или мучеништва. Уосталом, различитост карактера видимо јасно и код самих апостола. Тако је и данас Црква заједница шумадијског сељака са шајкачом, и панкера из блокова; повучених и меланхоличних, једнако као и бунтовника. Инсистирање на формалности и спољашности говори о суштинској празнини. Црква такву празнину не познаје, али они који у пуноћи нису доживели Христа везују се за спољашње манифестације побожности.</p><p><i><b>Са друге стране разбијате и предрасуде оне друге стране да су људи из Цркве превише конзервативни, старомодни, па и заостали, другим речима мање урбани од оних који их (нас) критикују?</b></i></p><p>Један од стереотипа који је Цркву удаљио од многих је управо тај утисак да је Црква удружење намрштених стараца и ограничених фанатика. Црква не може да буде заостала, јер заосталост је временски термин. Црква је изван времена, она је увек нова, ми хришћани смо „нова твар“. Цркву су као „заосталу“, као превазиђену ствар прошлости желели да прикажу комунисти. Завршило се тако што они остају у прошлости. Исто као и свака идеологија, држава или појединац који су гонили Цркву. Нажалост, има и оних у Цркви који гаје такав став, који се плаше науке, медицине, образовања. Такви вероватно не желе да виде примере светих отаца, нпр. светог Василија Великог који је основао болнице и прихватилишта, који је изучавао медицину да би могао да помаже болеснима. Црква има своје догмате, који се не мењају, али Црква се мења кроз време и прилагођава своје деловање времену (деловање, не учење!). Нпр, многе ствари из првих векова Цркве данас више не постоје у пракси, већ су остале само кроз богослужбену форму, али друге ствари су уведене као последице технолошког или културног напредовања човечанства.</p><p><i><b>Почевши од провокативног назива, разумевања према тетоважама, диферентне форме представљања светоотачких учења и сличних ствари, стекли сте многе симпатије, али и стигме. Да ли сте на почетку очекивали неразумевање једног дела публике, и на које начине покушавате да објасните вашу идеју људима који је не капирају?</b></i></p><p>Управо су тетоваже биле једна од „горућих“ тема што се тиче критика на наш рачун, али су заправо и добар показатељ формалног односа који сам помињао. Да се разумемо, нећете од нас чути да су тетоваже хришћанска ствар. Али, нису ни анти-хришћанска! </p><p>Као ни неки музички, или књижевни стил. Као ни начин облачења. Преподобни Јован Касијан говори о „средњим вредностима“ и наводи богатство, лепоту, порекло итд. као пример. Овакве вредности нису добре ни лоше „по себи“ већ их ми стављамо у службу Богу или његовом противнику. Тако је и са сваким другим продуктом културе, традиције, стваралаштва... „Чистима је све чисто“. Чиста душа трудиће се да види Бога у свему, а они преплашени и параноични у свему ће видети Антихриста. Заправо, не трудимо се превише да нашу идеју „дочарамо“ онима који је не капирају. У основи, наша идеја је усмерена пре свега на људе из „андерграунда“. Зато нам и није био циљ квантитет и скупљање људи који ће писати „амин“ у коментарима. Наш циљ јесте она малобројнија и од људи из Цркве често одбачена категорија. Овај приступ донео је своје плодове, те данас имамо сведочанства људи који су управо путем наше идеје ступили у Цркву.</p><p><i><b>Шта Црква може да понуди младом човеку?</b></i></p><p>За све оне који уместо пролазног и забаве трагају за вишим смислом и пуноћом живота, Црква јесте место где се истински окончава њихова потрага. Црква не само да говори и инсистира на вишим вредностима који често пркосе логици и разуму овога света, већ нам кроз своје двомиленијумско искуство пружа начине како да се изборимо са свакодневном колотечином и духом овога времена.</p><p>Док са једне стране видите све већу популарност индивидуалне молитве оличене у медитацији, која нам поручује да нам ближњи ни за молитву није потребан, Црква насупрот томе инсистира на заједници. „Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима.“ (Мт. 18, 20). Управо кроз заједницу, снагу молитве и нас однос са Творцем, спутавамо све оно са чим се данашњи млади човек често суочава: самоћа, страхови, фобије, депресија...</p><p><i><b>Делује како је у данашњем свету Ђаво много доступнији младом човеку него сам Бог посматрајући уобичајен стил живота омладине. Ипак, ваша борба кроз популарну културу, а опет уз Цркву је изузетак који потврђује супротно. Где је пут до Бога у свету апокалипсе?</b></i></p><p>Један од најбољих анти-утопијских романа, Хаксилијев „Врли нови свет“, представља нам свет у коме Истина неће бити забрањена (као код Орвела), већ ће бити толико доступно разних „истина“, забаве за помућење разума, да Истину више нико неће ни желети да тражи, иако је технички доступна. Управо је ово начин на који ђаво односи превагу у данашњем свету. Вама је данас Црква доступнија него икад у историји. Али, доступно вам је још превише других ствари које вам одвлаче пажњу од питања „зашто постојим“. Лака забава, увек доступна, пороци, комфор, све ово удаљава човека од жеље да се запита о смислу, а без те личне борбе и прелажења пута, свако традиционалистичко веровање остаје само у домену фолклора. Они који у пукотинама сталне потраге за забавом пронађу жеђ за истинским смислом уместо маскирања празнине, имају шансу да крену ка Христу, или оду у потпуну стрампутицу. Е, управо таквим људима се обраћа Смрт Свету, указујући на оне који су својим страдањима пронашли прави Пут, Истину и Живот.</p><p><i><b>Иза вас су пар серија мајица, а најављивали сте још тога. Шта можемо очекивати у будућности?</b></i></p><p>У припреми је фанзин, репринт књиге Деца Апокалипсе, различита врста гардеробе. Ове године обележавамо и 40 година од упокојења оца Серафима Роуза па ће наш овогодишњи рад имати његов предзнак. Али да не откривамо све...</p><p><i><b>Радује нас вест да увелико припремате први број вашег фанзина. Када ће се наћи у продаји? Можете ли нам открити нешто више о садржају?</b></i></p><p>Идеја је да се у фанзину нађу ауторске приче, лична сведочења боготражитеља из наше средине, а које нисмо објављивали. Намера је да се делом дотакнемо и уметничко-културних тема, али и да приредимо барем један превод текста из оригиналног фанзина.</p><p><i><b>Хвала што сте се одазвали на интервју. Шаљемо вам пријатељске поздраве и подршку у будућем раду! Нешто за крај? </b></i></p><p>Немојте да живите прорачунато, уплашено, са пола срца. Нема ничег страшнијег него уплашен и неостварен ући у Вечност. Хероји наше Цркве, светитељи, мученици и подвижници, били су одлучни у свом делу и као такви отишли пред Христа. Закључићу ово речима оца Серафима Роуза: „Не може се бити полу-хришћанин, већ искључиво или бити цео хришћанин или уопште не бити хришћанин.“</p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-11120389283989349922022-03-29T05:50:00.002-07:002022-03-29T08:45:35.756-07:00Богопознање срцем а не разумом<p>„Зар још не схватате нити разумете? Зар је још окамењено срце ваше?“ – из Христових речи упућених својим најближима, апостолима, готово да исијава разочарење. И то није једини пут да Христове речи записане у Јеванђељу сведоче о томе. На још неким местима, Христос је разочаран маловерјем и неразумевањем од себи најближих.</p><p>Наравно, знамо и како се све завршило и да су апостоли на крају ипак разумели и поверовали. Али оно што је важно у овим речима је то да Христос као начин разумевања онога што говори наглашава – срце! Људско срце дакле, а не разум, је рецептор богопознања. Оно што доводи до неразумевања није ограниченост разума (иако је већина апостола изабрана из „простијег“ слоја становништва), већ – окамењеност срца! </p><p>Колико само актуелна прича у модерном свету. Колико важна поука за све боготражитеље. Модерни свет даје нам мноштво информација, отворености, техничког напретка... Али то ипак није пут богопознања. Такође, као последица доступнијег образовања, научне дисциплине које изучавају човека, модерни свет, а у чему нарочито предњачи западна цивилизација, све покушава да рационализује и објасни људским разумом. Не желећи себи да признају ограниченост разума, људи покушавају да у те ограничене оквире сместе и Бога. Али, Христос је дао рецепт. Тек када се разбије камена облога око срца, у њега ће се уселити Бог. А тада, пада у воду свака логика, јер једина логика јесте Живи Бог. Када се кроз Њега гледа, види се изнад људске логике.</p><p>Сва сакупљена знања и информације овог света безвредне су ако нам је срце окамењено. Док год се у својој удобности комформистичког света питамо и размишљамо „где је Бог?“, састављамо своје теорије и мишљења, вадимо доказе или сакупљамо оно што нам се свиђа из сваке религије и традиције, та прича је млака. Она можда води еманципованости, космополитизму, учености, али не и богопознању. Равнодушан по питању Бога, модерни човек се задовољава простим одговорима, традиционалним „има нешто“ или шареним Њу ејџ бајкама. </p><p>Једино што покреће из млаке равнодушности јесте оно што Јасперс назива – гранична ситуација. Ето разлога због којег Бог допушта тешка страдања и за појединце и за читава друштва. Јер када вас опколи несрећа, када вас савлада очај, када пред својим очима гледате распадање, муку, смрт, пуцају оклопи и од најтврђег камена. Тада нема одговора у теоријама, тада вас неће утешити природа или медитација, тада разум нема лека. Души је потребан истински Лекар душе и човекољубац – Господ Исус Христос.</p><p>Великопосни период, у коме се сада налазимо, често узбуркава људске душе. Сетимо се Васкрса 2020. године када пандемија вируса Ковид 19 узима маха и када човечанство масовно показује атмосферу панике и страха, у којој су и богослужења била забрањена. Ове године свет потреса рат у Украјини. Рат не само да сеје смрт на локалу, већ глобално ствара нове кризе и несташице, миграције и губитке послова, депресије и суициде. Све ово звучи апокалиптично, али ово време је заправо шанса! Шанса да се сви ми, окорелог срца, покренемо и сусретнемо са Живим Богом.</p><p>Када током фудбалске утакмице јурите победу, најгоре што може да се деси је да се игра умртви, да се игра тактички, на средини терена и без ризика. Таква утакмица и „испитивање снага“ може да траје данима а да нико не дође у шансу за гол. Зато је некад боље да противник има иницијативу, ствара шансе, напада... Тада имате шансу да искористите празан простор и кренете у контранапад.</p><p>Тако је и у духовној утакмици. Када је атмосфера умртвљена, релативизована, када завлада духовна апатија и безвољност за трагањем, људска срца се учауре. Духовна колотечина и јесте стање данашњег света. Зато, колико год чудно звучало, кризна времена и јесу наша шанса. Али не шанса да победоносно ликујемо над пропашћу цивилизације, већ да клекнемо пред Христа и Мајку Божију и молимо за сваку душу која гори у борби са злом које је окружује, да се молимо да се распале окамењена срца, да васкрсну „окречени гробови“ заробљени испред излога тржнице модерног света. Да свако осети пламен љубави Христове, која му неће улепшати овај свет – као што што то чине Њу ејџ бајке које уљуљкавају душу у духовну жабокречину – али уз коју ће у сваком страдању видети смисао и кроз сваку тугу осећати Радост! Да свако осети оно „горење срца“ као Свети Лука и Клеопа на путу за Емаус, и да се молимо да код себе тај пламен никада не усахне, јер нас само та ватра чини живима.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjUYnD-C5XCxlef4KtDxCazrisnj5XYO2Id1G0tA1jmc2n_ygTnE08UVSnpEgMaeTUVfd5pDDDSgBzoHdbEOS8x8ung4qInLHrl9d_aA61tMhHEcTycuouRMwQWxd2PsvVQSjZKuYdAk6AtO3Swgvn_wLgbp4nzeVOU51JT3-zUpO4Al2KF5G9U84HRTg/s1188/The_creation_of_Adam._Engraving_by_D._Cunego,_1772,_after_Mi_Wellcome_V0034376%20-%20Copy.jpg" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="580" data-original-width="1188" height="312" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjUYnD-C5XCxlef4KtDxCazrisnj5XYO2Id1G0tA1jmc2n_ygTnE08UVSnpEgMaeTUVfd5pDDDSgBzoHdbEOS8x8ung4qInLHrl9d_aA61tMhHEcTycuouRMwQWxd2PsvVQSjZKuYdAk6AtO3Swgvn_wLgbp4nzeVOU51JT3-zUpO4Al2KF5G9U84HRTg/w640-h312/The_creation_of_Adam._Engraving_by_D._Cunego,_1772,_after_Mi_Wellcome_V0034376%20-%20Copy.jpg" width="640" /></a></div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-78007433590799876492022-03-09T13:08:00.002-08:002022-03-09T13:28:21.024-08:00Господ позива, а човек брани<p>Недеља ујутру. Епархија банатска. Пут ме је навео да узмем учешћа у литургији ван своје парохијске цркве, или оне у коју обично идем. Ништа није указивало да ће то јутро бити другачије.</p>
<p dir="ltr">Свештеници су проузносили молитве, појци су предано певали, народ је одговарао. Нажалост, схватио сам да ће наше амин бити једини вид учешћа у светој литургији. </p>
<p dir="ltr">Након молитве Господње, и причастен празника, нисам ни приметио, а свештеник је већ читао молитву након светог причешћа. Причешћа за народ није ни било!</p>
<p dir="ltr">На дељењу нафоре, упитао сам свештеника зашто није било причешћа верних, да би свештеник одговорио да се „нисам пријавио”.</p>
<p dir="ltr">„Kод нас у епархији, мораш унапред да дођеш код свештеника да му <b><i>пријавиш</i></b> да хоћеш да се причестиш. Па тек ако си постио и исповедио се, онда може”. </p>
<p dir="ltr">У преводу, ако ми не проценимо да си достојан, онда не може.</p>
<p dir="ltr">Уз сву добру вољу да разумем ревност свештенослужитеља ове епархије, не могу да разумем праксу „пријављивања”. Знам колико ми је као новообраћенику некада било тешко да се исповедим, а поготову да се осмелим на причест, што верујем да је код многих случај. Kада на сопствену несигурност додате и разне процедуре и „пријаве”, будите сигурни да се од народа нико никада неће причестити.</p>
<p dir="ltr">А управо то је смисао литургије. Уколико хлеб и вино нису ваистину Kрв и Тело Христова, узалуд и службе и вера наша. </p>
<p dir="ltr">Док човек брани, Господ говори „вкусите и видите“, то јест, „Тело Христово примите, извора бесмртнога окусите. Окусите и видите да је добар Господ.“</p>
<p dir="ltr">Човек брани, процењује, пријављује, „а Исус им рече: Заиста. заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6, 53)</p><p dir="ltr">Са страхом божијим, вером и љубављу приступимо!</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/a/AVvXsEi9yYAbcKeM2xvGHnfNv2jYL28cFY8hZW62-5dUeKnClTqOQtsTg2k9LInrk4XLV-rG-fylJi14D1IYYJH4-NB1twJMPrTQzuM7a5QnqHv-MRz-MasWyUwKFByDOxRtcof9vdLqJjj7UTrAHgmL8lLmXFdFlSVrj797-Bcq68wLFHmjIskrbPYBU0d8hg=s1080" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="1080" data-original-width="1080" height="400" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/a/AVvXsEi9yYAbcKeM2xvGHnfNv2jYL28cFY8hZW62-5dUeKnClTqOQtsTg2k9LInrk4XLV-rG-fylJi14D1IYYJH4-NB1twJMPrTQzuM7a5QnqHv-MRz-MasWyUwKFByDOxRtcof9vdLqJjj7UTrAHgmL8lLmXFdFlSVrj797-Bcq68wLFHmjIskrbPYBU0d8hg=w400-h400" width="400" /></a></div>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-6720207879264289217.post-34986004097302444382022-03-02T12:40:00.001-08:002022-05-18T09:49:07.249-07:00Иде гас<p>Вест да се то јутро упокојио момак од само 18 година оставила ме је дубоко потрешеног. У разговору са пријатељем који га је познавао сазнајем нешто више:</p>
<p dir="ltr">„Добар лик, зрео, паметан, занимљив, јак ко земља“, наставио је другар, „него у последње време га је баш пуцао неки гас. Пило се, вукло, шта све не, и то јутро се угушио од повраћке...“</p>
<p dir="ltr"><span style="font-size: 1,09em;">Иако га нисам лично познавао, јасно сам могао да „осетим“ причу. Сви се ми знамо, само је питање да ли се формално упознамо. Ово је била прича о младићу, спортисти из једног малог, сиромашног, готово опустелог града. Из те чамотиње, о којој сам често слушао од оних који су је избегли, вадио га је спорт у коме је био успешан. Ипак, атмосфера малог места које не даје много простора младом човеку, сместила га је у друштво које се на своје начине борило са колотечином живота. Као и свуда, покушај тражења некакве забаве или смисла, завршавао се пороцима. Једне такве ноћи, док су били „у гасу“, бежећи од понуђеног бесмисла, ауто у коме су били завршио је у језеру.</span></p>
<p dir="ltr">Пред оваквим судбинама људи, осећам крик читаве једне генерације. Овај крик може се сажети у тој, популарној крилатици – „иде гас“.</p><div class="separator" style="clear: both; text-align: center;"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/a/AVvXsEhnnZM5OaZPRWYzE0Qbdkuq-IquQBL7kedLQhGxK1fgtkxFODpq2RzJCk5AD_ZUTulOAEEmhck_P_GI6W3sS_o42VeJ3EYObj0O-0IOFjg-A_XYihccoo4jvtPWzepYwU9686fpkJh135NrXxo2BE6kYjCvE8oZXx_H88bY5HuirUck8SdeM-XvOWK3kA=s473" style="margin-left: 1em; margin-right: 1em;"><img border="0" data-original-height="288" data-original-width="473" height="244" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/a/AVvXsEhnnZM5OaZPRWYzE0Qbdkuq-IquQBL7kedLQhGxK1fgtkxFODpq2RzJCk5AD_ZUTulOAEEmhck_P_GI6W3sS_o42VeJ3EYObj0O-0IOFjg-A_XYihccoo4jvtPWzepYwU9686fpkJh135NrXxo2BE6kYjCvE8oZXx_H88bY5HuirUck8SdeM-XvOWK3kA=w400-h244" width="400" /></a></div>
<p dir="ltr">Шта је суштина, где води појачани гас нашу суморну омладину!? Да ли неко тражи суштину између сажаљивих и формалних прича о угашеном младом животу и са друге стране осуђивачког, фарисејског и (на овој територији посебно) комунистичког погледа на дрогирану, распуштену омладину „којој треба завести ред“?</p>
<p dir="ltr">Гасирање омладине управо је бег од света онаквог какав су им оставили они који их осуђују. Покушај тражења смисла у мору лажи, покушај живота у свеопштој апатији. Бачени у свет који је у сваком свом сегменту лажан и празан, опкољени патњом од ране младости, формирани као последице ратних траума својих родитеља, одрастали у време испливавања моралног талога на површину, у времену доминације нихилизма и бесмисла – млади људи желе бар нешто што је СТВАРНО! У мору лажних љубави, послова, односа, идеологија, њима је потребно бар нешто истинито.</p>
<p dir="ltr">Човек је предвиђен да ствара. Предвиђен је да живи, да буде активан, да се остварује и осмишљава свој живот. У атмосфери у каквој живимо, ми, деца посткомунизма који нам показује да је све бесмислено и без реда, гушимо се у таквом свету. Тражећи припадност у оквиру навијачких група, кланова, екипа, субкултура, само смо тражили осећај Заједнице. „Гасирање“ као једини вид активности давао нам је осећај живота! И зато је он данас прихваћен од сваке наредне генерације и провучен кроз сваку субкултуру. Разликује га само сленг.</p>
<p dir="ltr">Колико год се, у испразном свету око нас, гасирање чинило као бег од утапања у чамотињу, нажалост, оно не траје дуго. Или, чак и ако траје дуго - не траје вечно! Живот је Живот само ако је вечан. Ако у себи има смрти, онда није живот, већ вешто замаскирана смрт. Не тако очајна као код оних који беживотно бауљају кроз овоземаљску чамотињу, али у томе је њена још већа трагедија. </p>
<p dir="ltr">Немојте се заваравати да ће гас проћи безболно. Немојте се заваравати да ћете безболно искочити из кола у покрету. Нема кочења у месту, а проклизавање ће бити јако онолио колико је био јак гас. Не знате моменат у коме је прекид пута и да ли ћете моћи да укочите. Зар заиста мислите да је највиши циљ и остварење као личности да вам име осване као транспарент на трибини или зиду? Зар је то циљ вашег доласка на свет?</p>
<p dir="ltr">Не треба гушити живот. Енергију, страст, снагу, Бог нам је дао да би стварали свет око себе. Спадамо у генерације којима није остављен терен у који би своју стваралачку енергију каналисали. За то морамо сами да се изборимо. Комунистички паразитски систем човека је свео на ниво пацова без осећаја за заједницу, без осећаја за жртву, за виши циљ. Нове генерације назиру да им је тај циљ потребан. Сурогати овог циља јесу поменуте ствари у које улажемо себе, сматрајући се оствареним на трибини, улици, музичкој сцени...</p>
<p dir="ltr">Све ово може накратко да учини живот занимљивим али нас не чини суштински живим. Једина Заједница која даје Живот је она која поседује Вечност - Црква, Тело Христово. Једино ту нашу енергију не изједају пороци који нас касније враћају у чамотињу и бесмисао од кога бежимо. Дајте гас, али не урушавајући себе, већ радећи на себи, изграђујући себе. Не самољубиво и егоистично, како нам намеће данашње друштво, већ да бисмо што боље могли да послужимо Заједници – породици, граду, држави, Цркви. </p>
<p dir="ltr">Често, када се присетим свих ових, по мени модерних мученика савременог света, када сагледам колико страдају не назирући смисао своје борбе, желео бих само да клекнем пред Христову икону и исплачем се за сваког од њих, затраживши му да, поред све личне тескобе, живим на овом свету толико дуго и поднесем толико патње која би била довољна да оправда сваког од моје познате или непознате браће.</p>
<p dir="ltr">Плачући за сваког ко ће вечерас појачавати гас у махнитом бегу од бесмисла и лажи, молим се Господу за сваког од њих да успори, погледа око себе и укључи се на Његову стазу. Амин.</p>Смрт Светуhttp://www.blogger.com/profile/03301707036702980346noreply@blogger.com1