СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Бесни покрет руке ка даљинском, гасим ТВ. Излазим напоље, мислима и даље везан за тек завршене вести. Ретко гледам телевизију, чак и кад је укључена успешно је игноришем, али за данашње вести то је било неизводљиво. Косово је предложено за члана Унеска. Механички ход познатим улицама ни близу не осликава лавине осећања у мени. Док ван пешачког изгубљено прелазим улицу борим се са својим растрзаним мислима и осећањима. Провлачим се кроз гужву поред градске аутобуске. Осећа се кључање нервозе, људи који су спремни да убију за место у следећем бусу. Смркнута лица говоре да и те људе нешто мучи. ''Плата касни, рачуни су стигли, син не налази везу за др ж авну фирму, само да поло ж им колоквијум, зашто ми се синоћ није јавила...''  Зар смо у трци за бољим ж ивотом преко ноћи хладни постали!?

Постоји једна црква у Москви коју сам посетио приликом поклоничклог путовања са групом Београђана коју је водио старешина руске цркве отац Василије Тарасјев, а која је посвећена Богородици - Всех Скорбящих Радость - Свих тужних радост . Дева Марија, не само Христородица, већ и Богородица, давно је нашла место у срцима свих правих Хришћана света, и то не као ''четврта'' у Светом Тројству, већ као Мајка свих људи, Мајка Црква. Као таква, Богородица је за све људе, заиста, све: Утешитељица, Заштитница, Брза Помоћница, Путеводитељица, Молитељица, Добротворка, Умиљенија итд. До мога доласка у Москву нисам знао да негде у хришћанском свету постоји и таква црква, посвећена Мајци која је свима тужнима у свету - радост. Ништа природније него да Она која је родила свима људима Спаситеља света, која Га је прослављала са апостолима на земљи и која Га и даље прославља са мноштвом светих Божијих угодника на небу - буде и трајно остане за све тужне, непрекидно вређане и кажњаване,

Људи са дредовима, најчешће одсутног понашања, обично су окарактерисани као "наркомани којих се треба клонити", иако је њихов став према околини мирољубив и незаинтересован. Слушају реге, носе капе или друга обележја са заставом Етиопије или Јамајке. Да ли је растафаријанство модни тренд, музика, култура, религија, секта? Какав је однос православља са растафаријанством? Које су им сличности, а у чему се разликују? Да ли је пушење марихуане основно обележје растафаријанаца, или је растафаријанство ипак нешто више од тога?

Често се говори о Хришћанству (овде свакако мислим на Православље) као нечему застарелом и превазиђеном, нечему што би дијалектика или еволуција требале да прогутају, и тако обезбеде напредак човечанству уместо стагнирања у месту. Да ли је уопште могуће повезати појмове као што су прогрес, модернизација и савременост са Православљем? Где настаје граница између тих појмова и јесу ли они нужно супротни једни другом?