СМРТ СВЕТУ – Последња истинска побуна

Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет: - Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара, комшија ме мрзи...!" Не знам шта да радим. - Послушај ме, чедо, па уради овако: Дођи пре ње у цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован говори, кажи: „А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!" Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му љутито рече: - А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли! Чак је и Светом Јовану нашла ману! Само себи - није! Ова прича је написана на основу казивања блаженопочивш

У првом веку л. Г. живела су два брата. По професији су били лекари. За своје услуге нису узимали коверте са новцем, виски, чоколаде или кафу. Нису газили преко других да би изграђивали каријере, борили се за награде, већу плату. Све што су тражили од исцељеног, била је вера у Христа. Љубав која би на тај начин била узвраћена. 20 векова касније, живимо у времену у коме је много болесних људи, а никад мање правих лекара. Иако је цивилизација напредовала, а наука и медицина дошле до највиших достигнућа, човечанство је у 21. веку - болесно. Поред много новооткривених болести, насталих као последица развратног, порочног, брзог и неквалитетног живота, човечанство данас грца у болестима за које наука нема лека. Бесмисао, депресија, усамљеност, патња, нису болести које се лече хемијом, иако модерна медицина мисли да се лече преписивањем таблета. Милиграми, ипак, нису замена за Љубав. Управо од недостатка Љубави, болује данашњи човек. Удаљивши се од Бога, изгубили смо оно најважније -

На мом последњем путовању на Свету Гору срео сам искушеника- монаха из Кине.  Уствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса (мантија прим. прир.) на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције да прихвати Хришћанство? Моји пријатељи и ја радознало смо га питали о томе.