11. јул 2014.

Младом човеку треба блага хришћанска рука, а не придика и шамар

Деца без детињства, из разведених бракова, од родитеља алкохоличара, тучена и силована, сирочад, бескућници, млади без младости, "неприлагођени", хероји улице голубијег срца, деца самоубице, девојчице које се још играју луткама - проститутке и малолетне мајке које проституцијом издржавају своје новорођенче, деца интелектуалаца и бизнисмена - наркомани и алкохоличари, очајници из елитних школа и квартова... - а свугде, из свег тог ужаса, избија стално један исти вапај: "Празни простори, зашто живимо?" ("Empty spaces what are we living for?), ми који смо "пуни Ничега" (full of Nothing) у свету Ничега (world of Nothing); и увек једна иста Чежња: ја сам онај "who wants to live forever", који жели да живи заувек јер "God knows, I want to break free" - "Бог зна колико желим да се ослободим" (од свег тог Апсурда).

О, када би само сви они милиони младих широм света, који су певали и певају истоимене и сличне песме као химне своје, свесне или несвесне, чежње, знали колико Бог Живи жели да се Његова дечица свугде ослободе слободом којом их је Он већ ослободио.

И зато је потребно да музика "деце апокалипсе" буде заглушујућа: да заглуши хук бесмисла у костима и отисне до Неба нечујни крик за смислом, и зато је потребно да боли та "уметност" њихова, сурова и сирова, али из крволиптећих сржи, јер изражава бол битовања у нихилистичком свету и чежњу да се " поживи бар један дан без стида", јер покушава да иде до краја, јер је пореклом из исте неисцелне туге човекове за Небесима, коју чујемо и у Баховим "Пасијама" и "Хоралима".

Ко ће да одговори на ту очајничку жеђ "деце апокалипсе" за истинским животом, жеђ која постиђује нас који се зовемо Хришћани? Ко може да је утоли, да зацели ту рану посред срца, то отимање младости од кала ка Небесима, то хватање за сламку и тај ужас тоњења, та ведра и страшна интермеца у окрутној какофонији палости, то грозничаво противљење "окретању земље око сунца, које мрви наше кости", како је певао дивни и трагични српски песник Бранко Миљковић.

Само Христос, Син Божији и Син Човечији, Који зна како је страшно бити човек, и бити сам, и плакати у тами, и бити издаван и од пријатеља и убијен од непријатеља. Младима последњих времена - онима који се, јер "немају човека", обраћају, у свом апокалиптичичном "Злочину и казни", за спас чак и блудници, безименој Соњи Мармеладовој Краја Миленијума (као у песми "Sister of Night”: "Загрли ме, дрхтим, исцели ме!" – Depeche Mode, Ultra 1997.) или онима који, попут Курта Кобејна (Nirvana) у најстрашнијој песми, већ крику XX века - „Endless Namelles" („Бескрајно безимено"! = а то је уствари - смрт, ад!) из дубина безизлаза, са најдоњег, пред-адског дна своје трагачке потраге за Смислом, вапију немуштим вапајима који не стају у речи, а спаљују срце! - таквима је неопходан цели и пуни Христос, "Бог Који плаче", Онај дивни Син Човечији, Коме су „грунуле сузе" за мртвим и од труљења већ усмрђеним пријатељем Лазаром, Који штити жену ухваћену у прељуби која дрхти пред убилачком руљом, а не окамењени Христос из окамењених моралистичких придика религиозних чистунаца... Христос Који се поново распиње свугде тамо где је младим људима најгоре, где су понижени и увређени, дрогирани и пијани, изранављени и болесни на смрт, у метафизичкој студени техно-транс и рејв-журки, у сивилу поправних домова и урбаном паклу (Драгојевићевих) „Рана“ – то је Христос „деце апокалипсе“, у Кога се надамо да нас неће оставити ван Цркве Своје.

Сваки млади човек – бунећи се против света који се побунио против Бога – у суштини трага за Царством Небеским. Оно што му је неопходно јесте живи пример, а не празна и сува прича. Младима су потребни, пре свега, свештеници као пламен и епископи као огањ, који својим личним примером могу да их покрену из "монотоније зла" у којој живе, ревнитељи за којима се може кренути у страшну борбу за живот вечни. Младом човеку треба блага хришћанска рука, а не придика и шамар. Треба га подстаћи да се бори као храбар човек, а не сахранити га унапред тиме што ће му се предочити његова свегрешност и свеништавност (као да он, из свог нихилистичког искуства, већ не зна да је све - ништа у паломе свету). Јер сви греси овога света ништа су пред Господом и Његовом милошћу. Или више верујемо у насиље греха и зла, него у силу Господњу? Па зар грех Марије Египћанске није био толики да ое сама твар побунила и блудница, будући свеоскврњена, није могла да прође кроз скамењени ваздух и уђе у храм, али је зато Бог Спаситељ - хитар на спасење човеково - ушао у њено срце и спасао је. И то је императив хришћанске мисије младима у савременом свету.

Где су места те мисије? Тамо где је живот младих: у школама и диско-клубовима, на журкама и улицама, рок-концертима и утакмицама.

Јер, заиста, где се умножи грех, ту се умножи и благодат Божија, надахњује нас св. ап. Павле. Где се умножи мрак, ту ће Бог светлошћу Лица Свога обасјати Своје љубљена чеда.

Како младом човеку оглувелом за сваки смисао, лепоту, радост и наду рећи реч јеванђелску, реч Смисла, Лепоте, Радости и Наде, а да је он, у својој огорчености, не пречује или, са цинизмом, не одбаци? - питање је које поставља ова књига. Опште је место да моралистичка реторика просечне свештеничке проповеди виси у ванисторијској магли, светлосне године удаљена од суновратне драме младога човека, од његовог живота разапетог између очајничке жеђи за истином и свеопште лажности, жеђи за истинском љубављу и пустоши промискуитета (и физичког и душевног), потребе за живодајном нежношћу и немилосрдне грубости, која је постала услов опстанка у свету који се, како вели песник, "у ад претворио". Која је то реч и како она мора бити убедљива (проживљена) да би могла да допре до срца младог човека коме је све ништавило већ прошло кроз душу, оковану у огорчено безнађе пгго више не жели ни наду?

То мора бити жива реч о Христу Састрадалном, о томе да је и данас жива истинска хришћанска вера Православна и Црква Христова као богочовечанска Заједница у којој човек проналази свог Оца Небеског, своју бесмртну браћу и сестре, и себе бесмртног, свој прави идентитет, свој Завичај, свој Дом, свој Мир и Радост у Духу Светоме. То мора бити реч да је жива Црква која је победила свет, поставши његово спасење: Црква као топлина и брига и љубав и загрљај Бога Који главу сваког Свог човека посусталог од таме, греха и зла спушта на Своје крило да одмори од умирања Своје уморно чедо, Бога Који се свагда изнова "враћа у Рим (овога света) да буде још једном разапет" за Свога човека.

Ернесто Кардинал, контроверзни песник савремене латиноамеричке трагедије, испевао је потресну песму хришћанскога састрадања "Молитва за Мерлин Монро", која почиње овако: "Господе, прими ову жену познату у целом свету под именом Мерлин Монро,
мада то није било њено право име, 
а Ти знаш право име те сиротанке коју су силовали у деветој години,
оне мале продавачице која је у шеснаестој хтела да се убије,
која сада стаје пред Тебе без икакве шминке, 
сама као астронаут суочен са свемирском ноћи...".

Реч хришћанске проповеди "деци апокалипсе" мора почињати као састрадална молитва за "децу апокалипсе", а наставити се као позив на покајање као хришћанску побуну и, коначно, као позив на најсудбоноснији корак у животу човековом - на крштењско одрицање од сатане и сједињење са Христом, тј. на излазак из пропасти западне апокалипсе и улазак у Цркву као почетак Откривења и Царства Божијег, као почетак "последњих времена" Спасења.

И, на крају, рецимо да књига Деца апокалипсе н њихова хришћанска побуна проповеда ту васкрсну веру: да је наш Бог - Бог Живи, Бог Који спасава управо оне што су криви и оне што су у пропасти; Бог Који у сваком човеку - ма колико било грехом унакажено лице човеково - увек види ону есхатолошку лепоту истинскога сина Божијег; Бог Који је на Крсту умро за живот свакога човека до краја историје, да може да се покаје и васкрсне сваки човек... Јер Христос се јавља као Спаситељ пропадајућима тамо где је пропаст најдубља, и даје наду где је људско безнађе најкрајње, и притиче у помоћ где је људско беспомоћје најстрашније. Бог Марије Магдалине и Марије Егићанке, покајаних блудница, Бог Мојсија Етиопљанина, покајаног убице и разбојника, Бог мученика Ардалиона Глумца, покајаног ругатеља хришћанским Мученицима... Бог хорова покајаних грешника, који светле као најсјајнији златокрузи на иконостасу свештене историје спасења - то је наш Бог, Бог "деце апокалипсе", која ће неустрашивим покајањем и неодступним хришћанским животом у Цркви постати "со (данашњем) свету".

Да "деца апокалипсе" заиста постају "деца Откривења" и "со свету" сведочи и случај Растка Лупуловића, бившег београдског глумца (Атељеа 212 и ЈДП-а, награђеног за улогу Вање у представи "У потпалубљу" на прошлом Стеријином позорју) који је - прошавши, као београдско дете, глумац и рокер (члан београдске рок-групе "Канда, Коџа и Небојша") кроз таму урбане "српске" апокалипсе данас - крајем лета 1996. ушао, као искушеник, у тиху светлост Високих Дечана српских, на следећи начин објаснивши своју одлуку да крене стопама имењака принца Растка Немањића: "У нашој аутентичној православној духовности и култури, пронашао сам одговоре које нисам нашао у рокенролу, џоинту и алкохолу".

"Омладина српска је била прва добровољачка војска Христова у српском народу. За њом су следовали старци, а тек онда кнежеви", говори о путу Србства ка Христу свети владика Николај. Пут младог Растка, будућег Св. Саве српског и младог Св. ђакона Авакума Београдског - који су, малтене пре сопственог пунолетства, изрекли пуну, богочовечанску истину о хришћанском Србству и црквеном начелу српске историје - јесте и пут и задатак српске омладине.

Предањски задатак данашњих младих Срба је да се - угледајући се на своје Свете Претке, подмлађујући се бесмрћем Небеске Србије и узимајући личнога учешћа у саборној тајни српскога завета - боре за своју Цркву и своју Отаџбину, пружајући отпор Западном Злу где год се може и како год се образно може, одабирајући увек пут светосавски и светолазарски, а никада пут бранковићевски и доситејевски, и увек пут Цркве од Истока, а никада пут света од Запада, и увек пут добровољног предњачења у богољубљу, црквољубљу и отаџбинољубљу.

предговор за књигу Деца Апокалипсе

Нема коментара:

Постави коментар